GLASOVI MONTAIGNE; UVOD U ČITANJE 1. Radoslav Petković. M o n t ai gn eov a k u l a. U ovom slučaju počinjemo od početka:

Transcription

1 GLASOVI Radoslav Petković MONTAIGNE; UVOD U ČITANJE 1 Que je co men ce par cel le qu il me plaî ra, Car le ma tiè re se ti en nent to u tes en chaînées les unes aux autres (Les Essais, III, 5) (Za to ću po če ti sa bi lo či me što mi se do pa da, jer sve je po ve za no jed no sa dru gim) M o n t ai gn eov a k u l a U ovom slučaju počinjemo od početka: Leta Gospodnjeg 1571, u trideset i osmoj godini života, na samoj ivici početka meseca marta, na svoj ro đen dan, Mic hel de Mon ta ig ne, već du go umo ran od slu ženja dvo ru i jav nih du žno sti, ali još u sna zi, po vu kao se u na ruč je uče nih de vi ca (Mu za prim. R. P.) gde se na da da će, u mi ru i sigurnosti, ako mu sudbina dozvoli, provesti ono što mu je od ži vo ta, već vi še od po la po tro še nog, pre o sta lo, po sve tiv ši ovaj dom svo jih pre da ka i slat ko uto čiš te, svo joj slo bo di, mi ru i od mo ru. Ove redove je navedenog dana, na zidu svoje biblioteke u kuli zamka, zapisao Montaig ne. Bio je to po sled nji dan fe bru a ra i mož da je, su de ći po na ja vi me se ca mar ta, sun ce za la zi lo. Si gur no ni je bi la noć, jer nam Mon ta ig ne, ne gde u Esejima, izr iči to k aže k a ko u s vo j oj b i b li o te ci nik ada nij e n oću, p r iličn o n o rmaln o z a d ob a koj e p oz naj e s am o s vetl os t sveća. Svejedno je i ovaj trenutak malo neuobičajen, zimski čas; po svojim rečima Montaig ne je zi mi tu ret ko bi vao, jer je od svih de lo va nje go vog do ma ku la bi la naj i zlo že ni ja vetro v i ma i hla dn oći. N ij e b il o nimal o lako z agrejati te p ros tor ij e d eb elih k am enih z id ov a, pre vas hod no na menje ne od bra ni, i mo ra lo je bi ti vr lo hlad no, čak i lju di ma to ga vre mena; da se za tek ne mo ta mo i ta da, na ma bi bi lo ne iz dr ži vo hlad no. A i p ojam s a m oće treb a shv atiti relati vn o koliko g o d da nam M o nt ai gn e čes to g ovor i o svo joj po tre bi da se po vre me no po vla či u sa mo ću. Za po če tak, ni čin pi sanja ni je mo rao biti usamljenički čin; Montaigne često diktira svoje spise, dakle u času stvaranja spisa, pisanja tek sta, ka ko bi smo mo der no re kli, još ne ko je tu. A i ina če; vr te će su u bli zi ni ne ko o d p oslu g e, is p o d k ul e muču k r ave, kokodaču kokoške, d ov ik uju s e slug e, živo j e i b učn o. Po vla čenje u sa mo ću zna či neš to dru go, po vla čenje iz druš tve nog i jav nog ži vo ta, u prostor privatnosti; samo ako ovaj prostor prihvatimo, makar po našim pojmovima, kao priličn o nas e lj e n i p omal o b uč an. V id ećem o k asnij e, k ako ni M o nt ai gn eovo shv at anj e s am oće ni je jed no stav no. Da li se uop šte li čno upu stio u upi si vanje ovog nat pi sa na ta va ni ci ili je to ne ko ra dio po nje go vom na re đenju i dik ta tu? Sve jed no, bi će to pr vi u ni zu za pi sa od ko jih se ne ki 1 Iz knji ge u ru ko pi su Ku la i zvo no. 32

2 mo gu vi de ti i da nas, iako su ne ki po sta li ne čit ki, ali je ku la osta la ona kva ka kva je u Monta ig ne vo do ba bi la. Je di no ona, sve dru go je druk či je ne go u Mon ta in ge o vo vre me. Ne ke tri go di ne ra ni je, Mon ta ig neu je umro otac za ko ga je bio ja ko ve zan i on je nasle dio ti tu lu i imanje. Pre to ga je, kao conseiller radio u sudu, potom u Parlamentu Bordeau xa u Fran cu skoj po jam par la men ta je ozna ča vao vi so ki sud, ne skup šti nu kao u En glesko i kao da nas i bio je vr lo ne za do voljan svo jim po lo ža jem; vi še pu ta je od la zio u Pa riz, na dvor, ne bi li ne ka ko is ho do vao bolji po lo žaj. Bez ob zi ra na svu ve za nost ko ju je ose ćao za oca, a ko ju je na mno go me sta u Esejima is ti cao, kao da ga je nje go va smrt u po ne če mu oslo bo di la. Pro dao je svoj po lo žaj po običajima toga vremena to se radilo i zvanično i legalno i otišao na imanje odlučivši se da se po sve ti uče noj do ko li ci. Koliko g o d da j e b i o isk re n urez ujući datum i s adržinu s voj e o dluke na z idu k ul e, toliko s t v ar i u b u du ćn o s ti n eće b iti j e dn os t avn e. M o nt ai gn e n eće os t at ak život a p roves ti u k uli, putova će če sto i napraviće jedno veliko putovanje po Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji. Za - p r avo mu te k p re ds toji z nač ajan javni p ol ož aj, m es to gr ad onače lnik a B o rd eaux a, koj e j e ne ka da za u zi mao i nje gov otac, ali i ne ke manje jav ne, ali mno go zna čaj ni je ulo ge, kao što je uloga posrednika između francuskog kralja Henria III i protestantskog prestolonasled ni ka Hen ria od Na var re. Ulo ga ne sa mo va žna već i vr lo ose tlji va jer se pe ri od Mon tai gn eov a ži vo t a p ok lap a s a v rem en o m k rv av ih gr ađansk ih r atov a izm eđu k atolik a, u koj e spadaju i kraljevi, i protestanata. Upr kos sve mu, či ni se ka ko po vla čenje u sa mo ću i izo la ci ju ni je Mon ta ig neu pre te ra no p r ijal o, a s v a k ako mu nij e p r ijal o o n oliko koliko s e nada o p osl e dnj e g dana f eb r uar a Na kra ju jed nog od pr vih po glav lja Eseja, I, 8 O do ko li ci, na pi sa nom ali, po put ve ćine drugih, dorađivanih narednih dva de se tak go di na, na pi sao je: Ka da sam se svo je vre me no po vu kao u svoj dom, od lu čan da se ne ba vim vi še ni čim osim ka ko da ono ma lo ži vo ta što mi je pre o sta lo pro ve dem u mi ru i po vu če no sti, či ni lo mi se da svom du hu ne mo gu uči ni ti ve ću uslu gu, već da ga pu stim da se za bav lja u pu noj do ko li ci i da osta ne i po či va u sa mom se bi, tim pre što sam se na dao da bi on sa da to mo gao lak še či ni ti, jer je vre menom po stao od go vor nim i zre li jim. Ali usta no vio sam ka ko Va ri am sem per dant otia men tis (Do ko li ca uvek pro iz vo de blu de će mi sli) te na pro tiv, kao konj ko ji se oteo, duh će se bi na či ni ti sto ti nu p u ta v i še n e vo l j a n e g o što m u dru gi uzro ku ju i ra đa će ta ko mno go hi me ra i fan ta sti čnih ču do viš ta jed no za dru gim, bez re da i svr he, te sam, u na me ri da na svo ju ko rist pro mi slim nji ho vu neo bi čnost i be smi sle nost, po čeo da ih be le žim na da ju ći se da će se vre me nom moj duh po sra mi ti sam se be. Iste go di ne, u no ći 23. na 24. av gust, na dan Sve tog Var to lo me ja, u Pa ri zu je za po čeo p oko lj p ro te s t anat a koji is tor ija p amti p o d im en o m Vartol om ejsk a n o ć. N e s as v im t ač an naz i v, j e r p o ko lj s e iz Par iz a, nare dnih dana šir i p o unutr ašnj os ti Fr ancuske, z ahv at ajući izme đu osta log i Bor de a ux, grad bli zu Mon ta ig ne o vu ku le u ko jem je Mon ta ig ne do sko ra slu žb o v a o. B roj žrt av a nik ada nij e t ačn o u t v r đe n, p rocen e v ar ir aju, ali s am o z a Par iz s e kre ću iz me đu dve i dva de set hilja da. Na ve sti o po kolju pa pa Gr gur XI II na re đu je da se 33

3 sve ča no slu ži Te De um, u Francuskoj počinje četvrti građanski rat, čuven po opsadi protestant ske tvr đa ve La Ros hel le u ko joj će, na kralje voj i ka to lič koj stra ni, uze ti učeš ća i Montaigne. U jezik, prvo francuski, a potom i mnoge druge, iz kasapskog žargona ulazi jedna no va reč, masakr (massacre). Mon ta ig ne će je u svo je Eseje une ti tek vi še go di na ka sni je, re di guju ći j e d n o p oglavlj e, ali n eće p ominjati Varto l om ejsk u n o ć. Logičn o j e p re tp os t av iti da j e citir an e red ove, k a o i p očet ak Eseja uopšte, Montaigne za pi sao pre ovih do ga đa ja, još uvek u svo joj ku li, ko ju je jed nog ča sa do ži veo kao svo je ko na čno uto čiš te, me sto za grlja ja uče nih de vi ca. U po čet ku ga je, pri ča nam, vr lo uz ne mira va lo jed no zvu čno zvo no ko je je, uju tro i uve če, o bjavljiv al o p očet ak B ožij e slu žb e, čiji j e zvuk bio ta ko mo ćan da je za stra ši vao i sa mu ku lu. Ali vre me nom se pri vi kao i čak ga vi še ni je ni bu di lo, ma da mu je, ka že, za raz miš ljanje neo p hod na ti ši na; pa žnju mu raz bi ja i zvuk mu ve u le tu. Ku li i zvo nu će se vra ća ti, kao i Esejima. O n a č in i m a i i s h o d i m a U knji zi Mon ta ig ne Hu go Fri e drich 2 nam skre će pa žnju na zna čaj pr vog po glav lja u knji zi Eseji pod na slo vom Ra z li či tim na či ni ma se sti že do isto g is ho da (Par di vers moyens on arrive à pareille fin). U p rvoj re če ni ci p oglavlja p a t ako i p rvoj rečenici k njig e ako n e r ačunam o u vo dn o i k r at ko, ma da izuze tn o v ažn o o br ać anj e čit aocu M o nt ai gn e nam k aže k ako j e p oniz n os t naj r asp ro s tr anj eniji način k ada želim o da o m e k š am o src a o nih koj e sm o p ov redili u č asu k a da sm o p re p ušteni njih ovoj mil os ti ili n emil os ti. Ali, d odaj e o n, i s as v im sup rotni načini, kao što su hra brost i čvr sti na, mo gu kat kad po sti ći iste po sle di ce. I po tom nam na vo di tri pri me ra ve za ne za Edvar da, prin ca od Vel sa slav nog Cr nog p r in c a Ske n d e rb ega, k ako k a že p r inc a Ep ir a i ca ra Kon ra da III, gde je svu tro ji cu hra brost i čvrstina njihovih pobeđenih neprijatelja potakla na plemenitost. 3 Oba ova načina, kaže Montaigne, mogu lako uticati na mene, jer imam čudesnu slabost pre ma mi lo sti i bla go sti, to li ko da će me pre po tak nu ti sa o se ćanje ne go uva ža vanje. Dov de je sve u re du, sve ona ko ka ko bi či ta lac ko ji je Eseje pr vi put uzeo u ru ku i po čeo da či ta ona ko ka ko je red a po go to vo ka da je ova knji ga u pi tanju da kle od sa mog počet ka, pr ve stra ni ce i pr ve re če ni ce, i oče ki vao. Ima mo opi se dve mo guć no sti po na šanja ko je vo de istom is ho du. Svet ko ji nam se, u ča su uka zu je, je ste svet vr lih lju di, hra brih i po sto ja nih, ali i ple meni tih, kao što su Edvard, Sken der beg i Kon rad III, ko ji su tim vr li ji jer ume ju da poš tu ju tu đu vr li nu. Ova kvom mo de lu po na šanja, a u pr vi mah nam se mo že uči ni ti i ova kvom mo de lu sve ta, kao da se i Mon ta ig ne pri dru žu je. 2 Hu go Fre i drich, Mon ta ig ne, tra du it de l al le mand par Ro bert Ro vi ni, Gal li mard, Z a M o nt ai gn e ov te k s t ko r iš će n a su t r i i z d a nj a: M o n t a i g n e, Les Essais, mis en fran ce mo der ne et présentés par Claude Pinganaud, Arléa, 2002; Michel de Montaigne, The Complete Essays, translated by M. A. Scre ech, Pen gu in 2003; Mic hel de Mon ta ig ne, The Com ple te Works, tran sla ted by Do nald M. Fra me, Al fred A. Knopf

4 No, odmah zatim sledi zanimljiva rečenica: ali, za stoike, sažaljenje je pogrešno osećanje; oni že le da po mog ne mo oja đe ni ma, ali ne da im po puš ta mo i da ih sa žalje va mo. Obrati mo pa žnju k ako prvi primeri p onašanja, koje Montaigne navodi, p otiču iz njemu s av rem e n e is tor ij e. S a s toicima ulaz i s ve t Antike koji, k ako će s e čit ala c k asnij e os ved očiti, b iv a u M o n t a i gn evo m d elu u najmanju r uk u is to toliko p r isut an; mn og o k asnij e će nam go vo ri ti o svo joj lju ba vi pre ma an tič kom Ri mu i ka ko mu je to vre me mno go bli že od njemu s av re m e n o g. Utis ak čit aoc a koji j e p ročit a o p rv u s tr anicu p rvo g p oglavlja u o dn osu na celinu knjige možda nije sasvim pogrešan, ali nipošto tačan, a ponajmanje je potpun. Poto m sl e di analiz a p onaš anja Teb anac a u r a zličitim situacijama i p r ič a an e gd ot a, dalje će mo ko ri sti ti ovu reč dr že ći se nje nog iz vor nog zna čenja, ne ono ga ko ji je ste kla u savreme nom srpskom jeziku, gde uglavnom označava neku duhovitu pričicu o Dionizi - ju St ar ij e m. O v aj j e surovo muči o s vo g z arob lj e n o g p roti vnik a, ali k ako nij e usp e o ni na najsurovijim mukama od ovog izvući ni reč žaljenja niti bilo kakav znak slabosti, uvideo je da ovaj pri mer ne ga tiv no uti če na dr žanje voj ni ka već sprem nih na po bu nu. Za to je na redio da se hra bri ne pri ja telj taj no uda vi u mo ru. Uisti nu je čo vek stvar ču de sno var lji va, ra zno vr sna i ne po sto ja na, ka že Mon ta ig ne. Teško je o njemu izreći pouzdan i jedinstven sud. Eto Pompeja, nastavlja Montaigne, koji oprosti čitavom gradu zbog junaštva i srčanosti jednog građanina koji je sebe proglasio krivim za op šte greš ke i tra žio da sa mo on bu de ka žnjen za njih. Ali, ipak onaj Su lin do ma ćin u gra du Pe ru gie po ka za sli čnu hra brost i opet niš ta ne do bi, ni za se be ni za dru ge. Sledi završni primer, završni udarac. Hrabrost i postojanost zapovednika Gaze samo su raz be sne li ve li kog voj sko vo đu, Alek san dra Ma ke don skog, ko ji će mu, za ro blje nom i u ranama, pretiti: Ne ćeš umre ti ka ko ti že liš, Be ci je. Znaj da ću te mu či ti sva kom mu kom ko ja je iz miš lje na za zarobljenika. Pošto Becije na sve odgovori ćutanjem, Aleksandar nastavlja sa surovim rečima i delima: Po be di ću ja tvo ju ću tlji vost. Ako od te be ne mo gu iz vu ći ni reč, iz vu ći ću je caj. I poš to je njego va ljut nja preš la u bes, na re di da mu se pe te pro bu še i da, živ vu čen ko li ma, bu de ras trg nut i raskomadan. M o nt ai g n e os eć a p otreb u da p otr aži o bjašnj e nj e ov ak vo g Al e ks androvo g p onaš anja. Da li je to či nio, pi ta se Mon ta ig ne, što je hra brost za nje ga bi la uobi ča je na i za to je manje poš to vao? Ili je sma trao da je hra brost sa mo nje go vo vla sniš tvo te je ni je, to li ko ve li ku, mo gao vi de ti kod bi lo ko ga dru gog a da bes ne pro bu di ose ćanje za vi sti; ili na silje, uro đe nu nje go vom be su, ni j e d o p uš ta l o ni kak vo sup rots ta vl j a nj e? M o nt ai g n e s e s ada n eće o p re d eliti z a konačni o dg ovo r, ali će p o ds etiti na z auz imanj e i razaranje Te be koje je takođe počinio Alek sandar. Tebanci su se junački odupirali napa - du njegove vojske, ali to nije izazvalo nikakvo sažaljenje niti poštovanje. Naprotiv 35

5 Dan ni je bio do voljno dug da se žeđ za osve tom za do volji i po kolj je tra jao dok se ni je pro li la i po sled nja kap kr vi poš te dev ši sa mo ne na o ru ža ne, star ce, že ne i de cu, i njih tri de set hilja da je pro da to u ro blje. O b m an ut i i l i u p o z o r e n i č i t a l a c Sve ove p r i m e re M o nt ai gn e ov d e k a o da n e ko m e nt ar iš e, mada čit ala c, koji tr aži jasnu osu du mo že se po tru di ti da je pro na đe u ka sni jim po glav lji ma, kao što su ona O ka ni b a li - ma (I, 31), ili O su ro vo sti (II, 11) ko je, ni ma lo bez na ča jan de talj, pret ho di jed nom od cen tralnih poglavlja Eseja, Apologiji Raymonda Sebonda. Ali u ovom poglavlju se izjašnjava malo, k a o i u slu č a ju m otiv acij e Al e ks androve surovos ti. Z ad ovo ljav a s e nab r ajanj e m m ogu ćn o - s ti i n eće s e ni ti z a j e dnu o d nab rojanih o p red e ljiv ati. Čit ala c će s e k asnij e os ved očiti k ako ovo nije jedino slično mesto kod Montagnea. Takođe će s e os ved očiti da ga nasl ov i p oglavlja p on ek a d z av ar av aju, a p on ek a d navo - de na kri vi put. En gle ski pi sac W. M. Thac ke rey ( ) na pi sao je ka ko su Mon ta in geo v i nasl o v i k r ajnj e p roizvo ljni, da b il o koji nasl ov m ože s t ajati na b il o koj e m p oglavlju i da ih čove k m o že naz iv ati k ako h oće, recim o O sve žem si ru. Ne ma u Esejima ta kvog na slo va, ali p o T ha c ke rey u, m oga o b i o dg ov ar ati te ks tu is to o n oliko koliko i b il o koji dr ugi, koji j e pi sac Eseja sam sta vio. Što i sam Mon ta ig ne po tvr đu je. U ovo m, p r vo m p oglavlju, nasl ov z ais t a o dg ov ar a s am o p oče tk u: Ra z li či tim na či ni ma se sti že do istog is ho da. Imam o d v a načina da z ad ob ij em o mil os t p ob e dnik a, p oniz n os t i hra brost. Tim po čet kom či ta lac, na iz ve stan na čin, bi va uljulj kan i či ni mu se da ula zi u jedan s ve t ja sn o o dređenih p r av ila. Št av iš e, s ve t koji j e o dređe n p r av ilima v rlin e: v rlina j e ono što ne sa mo da se poš tu je već ona no si i od re đe ne ko ri sne, prak ti čne po sle di ce. A on da do la zi jed na krat ka is po vest, krajnje li čni is kaz ko jim se već iz la zi iz to na pe dago ga ili pe dan ta, lju di ko je je, Mon tag ne ina če že sto ko isme vao ko ji nas pre vas hod no p o u č av a o p r av ilima p onaš anja: Ja imam čudesnu slabost prema milosti i blagosti, či me u svet Eseja ula zi ja, pi sac, Mic hel Eyqu em de Mon ta ig ne, ple mić. A ula zak An ti ke, do či jeg miš lj e nja j e či t av a R en es ans a t ako drž ala, dak l e ulaz ak antičk ih auto ri te ta, ko ri sti se i za kri ti ku ose ćanja sa mog pi sca. Sto i ci se, ka že nam od mah on, ne bi slo ži li sa nji me. I na po kon, evo ga Alek san dar, bu čno i kr va vo, ka ko i do li ku je ta kvom osva ja ču. Ali, u vre me ka da Mon ta ig ne pi še, ali i u vre me nu i pre i po sle, Alek san dar Ma ke don ski, ili Aleksan dar Ve li ki, li čnost je o ko joj se u Evropi, kao i srednjevekovnoj Srbiji, čita Ro man o Aleksandru, ži vi le gen da o ve li kom voj sko vo đi, rat ni ku i ju na ku. Šta vi še, ta le gen da ži vi i na muslimanskom Istoku, kao legenda o Iskanderu i Montaigne je izričito pominje (II, 36). Vratićemo se još značenju Aleksandrovog lika jer on nam, na ce lo Mon ta ig ne o vo razma tranje, ba ca po seb nu i re kli bi smo, po ma lo za go net nu sve tlost; pri čom o Alek san dru iz la z im o iz k r uga o ček iv anja koj e nam nasl ov p oglavlja Ra z li či tim na či ni ma se sti že do isto g ishoda su ge ri še. Za dru gi deo po glav lja kao da bi va ži lo Ka ko se istim sred stvi ma sti že do ra zliči to g is ho da. No, poslušajmo Montaignea: N i j e va žn o ka k vo g razn ov rsn o g zel enil a s tav im o, s ve to n a zi va m o i m e n o m sa l a te. Ta ko j e i ov de: ba ve ći se ime ni ma ja ću na pra vi ti me ša ni obrok od raz li či tih te ma. (O ime ni ma, I, 46) 36

6 Pouka čitaocu da ne poklanja preteranu pažnju naslovima. Ko zna šta je u salati? A l e k s a nd a r Ve l i k i, d r u k č i j i Ali, k ako s to ji m o s a m eš av in o m r az nih i r a zno vr snih te ma, ali i piš če vih ko men ta ra koj e m ože m o sk up iti p o d im en o m Al e ks andar Velik i? J e r, M o nt ai gn eov čit ala c, o naj kom e se on ob ra ća svo jom knji gom, a i ne po sred no, na sa mom po čet ku knji ge (Au lecteur), o Alek san dru ne sa mo što zna mno go već on mu i zna či ne u po re di vo vi še ne go da naš njem či ta o cu. Aneg do te o nje mu se deo oba ve znog vas pi tanja ple mi ća, voj nič kog vas pi tanja, dak l e v as p i t anja koj e j e z a p l emić a b il o o b avez n o, j e r j e k lasičn o o b r azov anj e, s am o p o sebi, imalo značaja prevashodno kao deo vojničkog vaspitanja, dakle stvaranja ličnosti rat ni ka. Kroz to vas pi tanje je pro šao i Mon ta ig ne i ova, te sli čne aneg do te, bi le bi mu poznate i da je bio neuporedivo manje obrazovan i mnogo manji poznavalac Antike. M o nt ai g n e n es am oš tob rojn ep r ičez na,ve ćnamtoid ok az uj enavod ećiihuesejima. U dva de set i če tvr tom po glav lju pr ve knji ge, ina če pod na slo vom ko ji bi smo mo gli pre vesti ka o Ra z li či te p o sle di ce isto g p la na ili mož da lep še i ta čni je Različita zbivanja proishode iz iste za mi sli (I, 24 Di vers éve me nents du me me con se il) Mon ta ig ne nam pre no si nam priču iz Plu tar ha gde Alek san dar, od jed nog svo ga ge ne ra la, do bi ja pi smo u ko jem ga ovaj up ozor a v a k a ko j e Al e ks androv o milj eni l ek ar Filip, p otp laće n o d p e rsijsko g c ar a Dar ija da ga otru je: I on je pi smo dao le ka ru da ga pro či ta, pro gu tav ši, u isti čas, lek ko ji mu je ovaj upra vo pru žio. Zar ni je ti me is poljio sprem nost ka ko je, ako nje go vi pri ja telji že le da ga ubi ju, spre man da im to do zvo li? Ovaj princ je vr hun ski uzor za opa sna de la; ali ja ne znam da je ika da u svom ži vo tu is poljio vi še od va žno sti ne go sa da, ni ti je to li ko i ta ko bli sta vo za si ja la le po ta. Šta vi še, ne du go poš to je Alek san dra uveo u Eseje pod sum nji vim sve tlom, da kle već u š es to m p o glav lju, M o nt ai gn e nam p r ip oveda j e dnu o d najslavnijih an e gd ot a: A j oš j e p l e m e ni ti b i o vel ik i A l e ksa nd a r o dg ovori v ši Po l i ka r p u ka d a g a j e ova j n a g o va ra o d a is ko ri sti pred nost noć ne tmi ne i na pad ne Da ri ja: Nipošto, odgovori, nisam onaj koji se koristi ukra de nim po be da ma Ma lo me for tu n a e p oeniteat, q u a m v i c to ri a p u d e at. 4 Ovo poglavlje nosi naslov Čas pre go vo ra je opa san i spa da u po glav lja u ko ji ma do prete žnog i pu nog iz ra za do la zi ono što Bénédic te Bo u dou 5 naziva militarnim diskursom ko ji se, na po čet ku pr ve knji ge Eseja, smenju je sa mo ral nim re fle k si ja ma. Poglavlju inače prethodi poglavlje pod naslovom Da li zapovednik opsađenog mesta sme da izađe napolje radi pregovora gde se, na ovu te mu, raz ma tra ju raz li či ti pri me ri iz an tič kih i sa vre me nih ratova u ko ji ma obmanjivanje protivnika dolazi do punog izražaja i postiže dobre prakti - čne rezultate. 4 Ra di je ću opla ki va ti sud bi nu, ne go se sti de ti zbog po be de. 5 U Mon ta ig ne et l in tel li gen ce du mon de mo der ne, Bénédic te Bo u dou, De l énoncé de la loi au for interne, str

7 Sli čno se i u I, 6 na bra ja ju do ga đa ji i iz an tič ke i iz sa vre me ne isto ri je, ka da je čas prego vo ra, da kle opuš tanje jed ne stra ne, bio is ko riš ćen za ko na čnu po be du. Jer ni je re če no da nam, na od re đe nom me stu i vre me nu, ni je do zvolje no da is ko ri sti mo glupost na ših ne pri ja telja ona ko ka ko će mo is ko ri sti ti nji hov ku ka vi čluk. I nešto kasnije će citirati Ariosta Fu il vin cer sem pre mai la u da bil co sa Vin ca si o per for tu na o per in geg no (Po be da je uvek hva le vred na, bi lo da je du gu je mo for tu ni bi lo va ranju) No, po tom sle di ono što bi smo mo gli na zva ti mo ral nom re flek si jom : Ipak, fi lo sof Kri si pus se sa ti me ne bi slo žio a po ma lo i ja jer je on re kao ka ko oni ko ji tr če tr ku tre ba da upo tre be svu svo ju sna gu da bi tr ča li što br že ali im, opet, ni je ni ka ko do zvolje no da ru kom za u sta ve su par ni ka, ili da ga pot ple tu da bi pao. A još je ple me ni ti bio ve li ki Alek san dar od go vo riv ši Po li kar pu i ono što sle di već je ci ti ra no. Da kle, Alek san dar je ov de pri mer ple me ni tog, mo gli bi smo re ći uzor nog po na šanja, ilustracija mišljenja, dakle neslaganja fi lo so fa Kri si pu sa a po ma lo i Mon ta ig nea sa nečasnom praksom, koliko god ona mogla imati korisnih rezultata. No, da li bi smo mo gli či ta vu pri ču uči ni ti još slo že ni jom ne go što je kod Mon ta ig nea na la zi mo, tj. da li bi smo i ovu aneg do tu o Alek san dru ko ji ne kra de po be de, mo gli pro blematizovati ili čak kritikovati, a da pri tome poverujemo da ne izlazimo, makar ne bitno, iz kru ga Mon ta ig ne o vih ide ja? Polaz nu t ač k u z a ov aj p oduhv at n ećem o naći ko d M o nt ai gn ea ve ć na n e oče k iv a n o m me stu. J. R. R. Tol ki en ( ) je sla van po svo joj tri lo gi ji G o sp o dar p r ste no va, po ko joj je snim lj e n i iz v r s t an film ko ji mu je, ka ko u na šem sve tu to već bi va, do neo još ve ću sla vu, ali je, u velikom delu života, bio profesor engleske književnosti i jezika na Oksfordu i Merton ko led žu. Bavio se staroengleskom književnošću, posebno junačkim spevom Be o wulf, ko ji je nastao ne gde iz me đu VI II i XI sto le ća. Ta ko je go di ne odr žao pre da vanje ko je će bi ti objavljeno pod naslovom Be o wulf, ču do viš ta i k ri ti ča ri. Ne mi nov no je da ka da se ne ko ba vi sta rom književnošću, punom, da upotrebimo Mont a i g n e ov iz r a z, him e r a i r az n ov rsnih čud ov išt a, ali i b it ak a s a njima, o n susre tn e i s a junaci - ma i problemom junaštva. Tako je Tolkien sebi postavio pitanje šta istinsko junaštvo jeste, a šta je, za pra vo, raz me tanje, su je ta. Za ana li zu je is ko ri stio je dan pri mer iz sta re en gle ske isto ri je, ra to ve En gle za i Da na ca. En gle ski kralj je od bio da na pad ne ne pri ja telja dok pre lazi re ku sma tra ju ći da je to krajnje ne vi teš ki. Dan ci su preš li re ku i po tu kli ga do no gu. Ovo nas mo že neo dolji vo pod se ti ti na Alek san dra ko ji ne kra de po be de i, ma da je Alek san dar ov d e p o b e di o, sigurn o j e da j e, u ovoj ve rz iji b itke, izginul o mn og o v iš e ljudi, p og otovo nje go vih voj ni ka, ne go što bi to bio slu čaj da se od lu čio na kra đu. 38

8 O vaj viteš k i p ostupak Tolk ien smatra prevashodno neodgovornim. Propustivši priliku da p ob e di n e p r ijate lja, k r alj s e p onaš a n e odg ovo rn o p rema s vojim ljudima, koji će z ato iz gi nu ti, kao i pre ma svo joj zem lji, ko ju će do ve sti do pro pa sti. Sli čnu neo d go vor nost Tolk ie n p ro na la z i i u B eow ulf ovo m p onaš anju k ada o n p re d z av r šni d vo b oj o db i ja b il o či ju po moć, do vo de ći ta ko u pi tanje sud bi nu svo je zem lje. Tolkienova kritika viteštva i njegovih junačkih ideala javlja se i u jednoj priči, Farmer Gil od Bu ta. Raz metljivi vitezovi tu bivaju ismevani, a istinsk i junak je jedan farmer, koji u b orbu pro tiv zma ja ne kre će da bi pro sla vio svo je ju naš tvo već da bi zaš ti tio svo je ma lo imanje. On je istin ski ju nak pre vas hod no za to što či ni ju nač ka de la bez ika kve želje da bu de junak, a po go to vo da stek ne ika kvu sla vu, ma da mu sla va pri ja, po seb no ka da ga čaš ća va ju pivom u seoskoj krčmi. Glav ni ju nak u pu nom smi slu te re či G o sp o da ra p r ste no va, ho bit Fro do ta ko đe je ju nak bez ika kve želje da to bu de. Ono što či ni je ste vr šenje du žno sti ko ja mu je, sti ca jem okol no sti i bez ika kve nje go ve volje, za pa la. Fro do ni je sre ćan zbog to ga, ali sma tra da s voju du žn os t m or a izv ršiti. U rat ide mo po du žno sti, ka že na jed nom me stu Mon ta ig ne. Šta je Mon ta ig ne stvar no mi slio; ale go ri ja i ana hro ni zam Ka da se ba vi mo pi sci ma iz ne kih dru gih vre me na, opre znost je nu žna. Ko li ko god nam se, na pr vi po gled, mo gu či ni ti bli skim, ili to uisti nu ve li kim de lom je su, uvek tre ba ima ti na umu da oni pripadaju jednom drukčijem sistemu vrednosti i da su nesporazumi uvek mogući. Naročito je opasno učitavanje sopstvenih vrednosti i uverenja u jedan tekst koji mo že ove vred no sti ili ne po zna va ti ili, čak, ne pri hva ta ti. Tol ki en je čo vek XX sto le ća, sa straš nim is ku stvom dva svet ska ra ta, sam je uzeo učeš ća u Pr vom, a Dru gom je bio sve dok. I Mon ta ig ne je, isti na, imao is ku stvo fran cu skih gra đansk ih r ato v a u koji ma su ga, mada jasn o o p red e lj en o g, b ir ali z a ul ogu p osre dnik a izm eđu su ko blje nih stra na, ulo ga ko ju je ra do i, či ni se, vr lo kom pe tent no, pri hva tao. Tumačenje Montaignea je pogotovo otvoreno za ovaj vid opasnosti i treba voditi raču - na o up o zo renjima koje je izrek ao jedan od savremenih proučavalaca Montagnea, Antoine Compagnon. 6 Anahro ni z am, k aže Comp agnon, jes te ale gorično tumačenje prošlos ti u f unkciji s adašnjosti, pro u ča vanje starine po novom modelu. Tako ćemo Montaignea tumačiti kao Rousseauovog prethodnika, mada se ideja progresa nikada ne javlja kod autora Eseja. Ana hronizam jeste hermeneutički akt prisvajanja, jedna vrsta proročanstva unazad što čini Agrippe d Aubignéa u svo jim Tragiques d apophéties, ili proročanstva nakon događaja, takođe definisa no u obraćanju čitaocu kao predviđanja predstojećih stvari pošto je delo izvrše - no, što autor na zi va svo jim apo fe ti ja ma kao što su vi zi je ubi stva Hen ria III i Hen ria IV. Pri se ti mo se, us put, slav ne do ma će le gen de o kre man skim pro ro čan stvi ma. T ip ol oš k a e g zeg ez a B ib lij e čit anj e St aro g z avet a k a o da o n najavlju j e N ov i z a ve t os t aj e k a o p rototip inte rp ret acij e anahroniz m o m ali, g en er aln o, s v a k nji ževna k r i tik a s e 6 An to i ne Com pag non, Chat en poc he, Mon ta ig ne et l allégo rie, édi ti ons du Se u il,

9 za sni va na ana hro ni zmu u smi slu da ona po stav lja proš lost kao is punjenje jed ne no ve par a di gm e, b i la o na is tor ijsk a, ling v is tičk a, s ociol ošk a ili n ek a dr uga. Al eg or ija j e s vem oguće sred stvo za uvo đenje no vog smi sla u drev ni tekst i sam Mon ta ig ne je iro ni zi rao po vo dom anahronističkih čitanja Homera ili Platona. Ali nešto dalje Compagnon dodaje: R e ka v ši s ve ovo n em o jm o zab orav iti d a su a n ah roni zmi i nj i h o vo s ta l n o o b n a v l j a nj e u p ra vo o n o za hva l j u j u ći če m u j e dn o d el o o ps taj e. A l eg orij a m o že d a ot vo ri p ro sto r j e d n o j te ra to l o g i j i ona pro iz vo di zbir ku efe mer nih ču do viš ta ali fi lo lo gi ja ima ten den ci ju da za tvo ri knji ge na ve l i ko m g ro b l j u sp isa. D el o koj e se v iše n e m ože a l eg ori zi ra ti j e s te m r t vo d e l o. Is to ri j a re ce p ci j e j e d n o g k nj i že v n o g d el a j es te niz m eđ uo dn osa a l eg orij e i fi l o l o g i j e, iz m e đ u a l e g o ri j e ko j a n a m tekst iz vla či, ot kri va nje go vu ak tu el nost, ono što još ima da nam ka že, i fi lo lo gi je ko ja ga stav lja na nje go vo me sto, dr ži dis tan cu, pre po zna je isto rij ske okol no sti i na me re auto ra. Posl e d nja re če nic a s e n e o dn osi na tumače nj e M o nt ai gn evo g d ela, ve ć na nj ega k a o auto ra i za njom sle di po glav lje pod na slo vom Alegorija se vraća kroz prozor. Mon ta ig ne je, uprkos načelnoj ironiji, često primenjivao isti metod kada su u pitanju klasični autori. Co mp a g n o n nas, dak l e, n e p oz iv a da nap us tim o al eg or ijsk i, uk ljučujući i anahronis tički na čin tu ma čenja, ali nas upo zo ra va na nu žni oprez. Na slov Mač ka u dža ku pre u zet je od slav n o g f r an cusko g p is c a vod v ilja G eo rg es a Feyd ea: Za to imaj mo na umu po u ku Mač ke u dža ku G eo r g es a Feyd ea: tražite uvek da pogledate ono što ku pu je te Ni ka da se ne zna ka da ne ko ri zi ku je da ku pi mač ku u dža ku. Za nim lji vo je ka ko ovaj iz raz chat en poc he Compagnon izričito preuzima od Feydea. Jer, iz raz se jav lja ma kar na jed nom me stu i kod Mon ta ig nea, u po glav lju O nejednakosti koja postoji među nama (I, 42). Montaigne insistira na nejednakosti ljudi; Epaminonda, kako ga ja za miš ljam, ka že on, to li ko je raz li čit od ne kih lju di ko je po zna jem, da mo gu re ći da je ve ć a r a z li k a izm eđu o dređen o g čovek a i n eko g dr u g o g čovek a n eg o izm eđu o dređen o g čo vek a i p o j e din e životinj e. M o ntia gn e tu želi da na dmaši ve ć citir anu rečenicu o milj en o g mu Plu t ar ha, koji j e n eg d e rek a o da nij e v id e o t ak ve r a zlike m eđu p oj edinim životinjama k a k ve p o s to j e m eđu p oj edinim ljudima. Na šem do bu, u ko jem je jed na kost ma kar pro kla mo va na kao sa kro sankt ni ide o loš ki prin cip, ova se re če ni ca ne sum nji vo ne bi do pa la. Mno gi ma se ne bi do pa la čak ni sa jasnom Mon ta ig ne o vom de finicij o m ove r a zlike koja s e z asniv a na v re dn os ti duš e i unu - tr aš njim k v a li tetima ličn os ti, a nik ako u dr ušt ven o m p ol ož aju i b ogats t v u. M o nt ai gn e p r i - begava jednom poređenju sada svet životinja u Eseje sna žno ula zi da bi, vi de će mo, ostao da onaj ko ji ku pu je lo vač kog psa ne ku pu je ga zbog ogr li ce već zbog br zi ne. I zak lju čuj e: n e k up uj ete mačk u u d ž ak u. Z ašto o nda čovek a p roce njuj em o p o načinu na koji je upa ko van? Sigurno bi mnogi savremeni tumač Montaignea, u želji da autora što više približi kriterijumima našeg doba, rado citirao ovaj deo Montaigneovih razmišljanja ali, po svoj prilici, izostavio njegovu želju da nadmaši Plutarha. Mon ta ig ne ni je naš sa vre me nik, što ne mo ra niš ta lo še da go vo ri o Mon ta ig neu. 40

10 Di gre si ja: Epa mi non da, uzor Ličnost Epaminonde je danas toliko zaboravljena, osim u uskom krugu stručnjaka za Antik u, a to li ko v ažna, n e s am o z a M o nt ai g nea već i sve obra zo va ne lju de to ga vre me na, krug ko ji ta ko đe mo ra mo sma tra ti uskim, ali ta da bes kraj no bit nim, te je neo p hod no o ovoj antičkoj ličnosti izreći nešto više. Epa mi non da je bio te ban ski voj sko vo đa (418. pre Hri sta 362. pre Hri sta) i dr žav nik. U trenu tk u k a da s tup a na s cenu, grčk im drž av ama u ve rljivo d omi nir a Sp ar t a, p o b e d nic a nad Ati nom i upra vo će Epa mi non da sve pro me ni ti, is ta kav ši se u dve bit ke, kod Le uk tre i M antin e j e. Ta ko će z ap očeti k r atk i p er io d teb anske h eg em onij e. No, Anti ka pamti mnogo bitaka i vojskovođa i nisu samo voj nič ki kvali teti Epami non - du učinili uzorom zbog čega ga rimski istoričar Kornelijus Nepos naziva jednim od najplem enitijih i naj sp o s o bnijih G rk a. Pos e bn o s e istic ala nj eg ov a n e p o dmi tlji vos t i nj eg ov lični aske ti zam. U mla do sti uči telj mu je bio Li zis iz Ta ren tu ma, je dan od po sled njih pred stavnika stare škole pitagorejaca o kojoj ne znamo mnogo, jer o navodnim učenjima samog Pitagore i nje govih direktnih sledbenika saznajemo iz spisa pisa nih tek neko stoleće ka - snije i re kon struišemo ga na osnovu novopitagorejske, heleni stičke škole. Montaig ne po - minje Epaminondu kao pripadnika treće sekte pošto je prethodno govorio o učenjima sto i ka i skep ti ka. S o bz iro m na z nač aj koji j e muz ik a imala u shv at anjima p it ag ore jac a, Ep ami n o nda j e z na o i da s v i r a na o dređenim ins tr um e ntima i da pe va i da igra; šta vi še, Mon ta ig ne to posebno ističe, mada državnik i vojskovođa, nije se ustezao da to čini. Po svemu što možemo z ak ljuči ti o s t a rop it ag orejcima o ni nisu b ili s am o fi lo sof ski pra vac već i ne ka vr sta re li gi o- znog, ali i po li tič kog brat stva; dr ža li su vlast u ne kim gra do vi ma Si ci li je što je do ve lo i do po bu na i do pro go na, pa i po gro ma, pi ta go re ja ca. U tr adi ci ji s e p os e bn o istic al o Ep amin o ndin o o db ijanj e s v ako g b ogats t v a, s v ake mate - ri jalne do bi ti uključujući i onu koju su mu, sasvim zasluženo, ponudili Tebanci u znak za - hval no sti za sve što je za svoj grad uči nio. Za Mon ta ig nea, sve do ka ne sa mo bez broj nih su ro vo sti u gra đan skim ra to vi ma nje go vog vre me na, već i beš čaš ća prav da nog vi šim inte re si ma kao što se i su ro vost i beš čaš će prav da ju u svim vre me ni ma če mu smo i bi li i je smo sve do ci Epa mi non da je po seb no zna ča jan zbog svo jih vi so kih etič kih prin ci pa ko je je sle dio i u ra to vi ma kao i ple me ni to sti pre ma ne pri ja telju, do bar pri mer gde Mon taig ne mo že da pri me ni svoj i mi li tar ni kao i mo ral ni dis kurs. Epaminonda nije značajan po prostim vojničkim pobedama, već je uneo i bitne novine u taktiku stvorivši, između ostalog, tzv. tebansku falangu, sasvim nov poredak teških pe ša ka. Bu du ći ma ke don ski kralj Fi lip je, kao mla dić, bio ta lac u Te bi i ov de se na u čio ovim taktičkim veštinama možda i od samog Epaminonde. Vrativši se u Makedoniju, Filip je po čeo da stva ra jed nu no vu voj sku, upra vo na te melju ono ga što je u Te bi usa vr šio, vojsku ko ju će nje gov sin Alek san dar po ve sti u slav na osva janja te će, dva de set i se dam godina nakon Epaminondine smrti, Tebu razoriti. 41

11 O ju na ci ma i gro bo vi ma, po če tak Mont aig ne ni je naš s av remenik ne s amo z ato š to mu je Ep aminonda t ako p oznat i t ako bli zak, već je či tav nje gov od nos pre ma An ti ci bit no druk či ji od na šeg. U to me bi smo ga mogli smatrati tipičnim čovekom Renesanse, dakle novog rođenja Antike, kako su je savremenici shvatali. Antičko nasleđe se smatra ne samo bliskim nego i neprevaziđenim uzorom. Montaig ne, dakle, drukčiji. A koliko je onda opravdano naše pozivanje Tolkienove kri - tike junaštva u slučaju Eseja? Ne mo že mo naći direktan odgovor, ali ga mo že mo tražiti u nekim poglavljima u koji - ma otk r i v a m o vez u s a našim p it anj e m. Počećem o o d j e dn o g iz dr ug e k njig e Eseja pod naslovom O to me ka ko teš ko će pod sti ču na šu želju (Que no tre désir s ac croît par la ma la i sance, II, 15), da kle na slo vom stav ljenjim pod znak kon tra dik ci je. 7 Ka ko bi se po na slo vu mo glo i oče ki va ti ono po činje erot skim raz ma tranji ma i pri me rima iz to ga do me na. Da nas je u pro u ča vanju Eseja M o nt ai gn e i tel o p r iličn o p op ularna te - ma, zato što je telo popularan objekt mnogih savremenih teorijskih razmatranja; tačno ono što nam ka že Com pag non, proš lost kao is punjenje jed ne no ve pa ra dig me, ma da ne li š e n o d o b ro g h e rm en eutičko g o p r avdanja, j e r tel o j es te v až an junak M o nt ai gn eov ih Eseja. Mon ta ig ne se uisti nu ba vi če sto svo jim te lom na raz ne na či ne, iz me đu osta log ču di se što ne ke nje go ve de lo ve, na ro či to onaj po ne kad pre zre ni, po ne kad slav lje ni, a ta ko bit ni muš ki ud, ne sme ime no va ti. U uvod nom ob ra ćanju či ta o cu sa op šta va: Da se na la zim me đu onim na ro di ma za ko je se pri ča ka ko još uvek ži ve u slat koj slo bo di prvih za ko na pri ro de, uve ra vam vas da bi vr lo ra do se be opi sao či ta vog i pot pu no go log. Isti ni za volju, Mon ta ig ne se na ne kim me sti ma ne us te že ni ma lo. Ta ko nam, u po glavlju O drevnim običajima, I, 49, ka že ka ko is pra znu pre o se tlji vost zbog re či tre ba pre pu sti ti že na ma Mon ta ig ne se ina če, na vi še me sta, ba vi onim što sma tra la žnim žen skim sti dom smatrajući ga ženama nametnutim da bi nam, prilično detaljno, objasnio kako su Rimljani svoje dupe brisali sunđerom, a kurac, nakon upotrebe, namirisanom vunom. Na jednom dr ug o m m e s tu,m o nt ai gn e,koj e gmučik am e n,ž alis enab ol ovekoj eimak adas ek am e n z a glav i u nj e g ovo m k urcu. I p it a s e z ašto s e nimal o n e p lašim o da izg ovor im o reči ub is t vo, krađa ili izdaja, a reči vezane za naše genitalne aktivnosti tek procedimo kroz zube. Za nim lji vo je ka ko su upra vo ove re či ko je se naj manje ko ri ste, naj manje pi šu i naj manje izg o va ra j u u p ra vo o n e koj e su n a jp ozn atij e i koj e se n a jl a k še p re p o zn a j u (III, 5; O n e k i m Ve r g i l i j e - vim sti ho vi ma) Ko riš ćenje ovih iz ra za, ma kar u jed nom ozbiljno aka dem skom ese ju, ni da nas se ne gleda sa pre te ra nim odo bra vanjem. Do nald M. Fra me pre vo de ći pe de se tih go di na proš log sto le ća Eseje prevod koji i danas koriste anglosaksonski učenjaci koji se Montaigneom ba ve na ovom me stu sle di auto ra, ali se ina če tru di da ga ubla ži. Ta ko, u II, 17, ko ri sti reč rear end zad nji deo ma da u ori gi na lu, sa svim le po, sto ji reč le cul, da kle du pe. 7 Vi di Es sa is, II, No tes, 763, Ale xan dre Tar rê te. 42

12 Ali, Mon ta ig ne sma tra da mu dar čo vek sle di pri hva će ne na či ne i for me (I, 23), da tre ba svo joj du ši oču va ti slo bo du i moć da ra su đu je slo bod no ali da le ko od go mi le. U otvo ren o m o d n o su p rema e rotsko m i tel esn o m, M o nt ai gn e j e z a p r avo sl e db enik R en e s ans e, dak l e tr a di ci j e B o cc a ccia i R ab elais a, koj e M o nt ai gn e izr ičito s v rs t a v a u s voj e najomilj enij e mo der ne auto re, vre me na u ko jem su i bu du će pa pe pi sa le erot ske igro ka ze, ali će i je dan protestantski reformator, sledbenik Calvina, Theodore Beza, pisati erotske stihove; Monta ig ne će ih ci ti ra ti i zbog to ga ima ti pro ble ma sa pap skim cen zo rom, ma da manje zbog erotike, više zbog samog pominjanja jednog od protestantskih reformatora. Mon ta ig ne da kle, ni slu čaj no ni je no va tor, bez broj je me sta na ko ji ma se iz jaš nja va pro tiv svih no vi na, već na stav ljač jed ne tra di ci je ko ja je, u ča su ka da pi še, do brim de lom na umo ru. Za slo bo du iz ra za sprem no se po zi va i na ško lu an tič kih pi sa ca, ko ja ga, ka ko ka že, mno go vi še pri vla či od mo der ne. Oni su, za i sta, do bar ar gu ment; u bu duć no sti će bi ti i oni cen zu ri sa ni i to ne sa mo od pap skih cen zo ra. Vre me Mon ta ig ne o vog ži vo ta je i čas pro me ne. Ono što sle di, me ta fo ri čno na zo vi mo barokom kao simbolom katoličke Reformacije, a što takođe postoji u Esejima i, istorijski po sma tra no, to je ste ono što je u Mon ta ig ne vom de lu no vo. Od nos pre ma te le snom i e rotsko m p o s t aće b itn o dr ukčiji i rep resi vniji; ovo s e n e o dn osi s am o na k atoličke ze mlj e, u nekim protestantskim varijantama represija će biti i žešća. Ali u nastupajućoj epohi tzv. francu skog k lasicizma i reč maramica će biti prosk rib ovana. Zapravo bi se moglo reći k ako je Montaignevo snebivanje i izvinjavanje ono što je no vi na u od no su na pret hod nu, mno go opušte ni ju tra diciju, sasvim suprotno uverenjima nek ih današnjih tumača koji olako kupuju mač ku u dža ku, ve ru ju ći da je no vo ono što je nji ma no vo, ta čni je ono što je bi lo no vo šezd es etih g o di na p rošl o g s tol eć a k ada j e o ko n čan je dan re pre siv ni pe ri od, do brim de lom z ap oče t up r a vo u M o nt ai gn eovo d ob a. B lisk im nama, p r iv i dn o p ar ad o ks aln o, M o nt ai gna m ože u či ni ti s am nj eg ov tr adicionaliz am ili, ako s e h oće i ko nze rv ativ iz am, koji ga čini sled be ni kom Re ne san se a ne, ka ko bi smo po ne kad že le li, nje go va ino va tiv nost ko jom navod no bi va pro ro kom na šeg do ba i nje go vih shva tanja. Iza ovog se skri va uve renje ka ko su sve vrednosti našeg vremena zapravo istinske vrednosti kojima su svi vredni ljudi svih vreme na mo ra li težiti, uverenje koje Montaigne već u principu ne bi delio. A mnoge mo - der ne vred no sti su mu bi le ne sa mo stra ne, već je sa svim sve sno bio pro tiv njih. Ma da bi sam Mon ta ig ne, ako je po nje go vim re či ma su de ći, imao raz u me vanja za ovaj ob lik na šeg ana hro ni zma, jer mu je, i u nje go vo vre me, bio i te ka ko po znat. Ra do ću opro sti ti na šem sve tu što ne ma ni ka kav dru gi uzor ni pra vi lo sa vr šen stva osim sopstve nog po na šanja i obi ča ja; jer to je op šti greh, ne sa mo pro stih, već sko ro svih lju di da svoj cilj i ogra ni čenja od re de pre ma stanju u ko ji ma su ro đe ni (I, 49) No ne volja je u to me, na stav lja Mon ta ig ne, što se i ti obi ča ji menja ju za na ših ži vo ta te ta ko če sto menja mo svo je su do ve. Vratimo se, ipak, razmatranju teme o teškoćama koje podstiču našu želju. Poš to je pri ču o želji i pre pre ka ma za vr šio sa erot skim odelj kom is pri čav ši nam ka ko kur ti za na Fi o na ni ka da ne bi le gla sa Pom pe jom, a da ga ne obe le ži svo jim lju bav nim u gr iz ima, M o n t ai gn e nas t avlja: 43

13 Lj u d i iz A n ko n e vol e d a se zavet uj u Sveto m J akov u (zna či da iz Ita li je idu u San ti a go de Com posto lu u Špa ni ji prim. R. P.), a oni iz Ga li ci je u Na šu Go spu od Lo re ta (iz Špa ni je u Ita li ju R. P.). Oni iz Li èga (Bel gi ja R. P.) di žu mno go bu ke oko kup ki u Luc ci (Italija, mesto u kojem je i Montaigne proveo do sta vre me na R. P.), a oni iz To ska ne o oni ma u Spa (grad u Bel gi ji po či jem je ime nu u mno gim je zi ci ma na sta la ime ni ca za banju, spa R. P.). Ve li ki Ka ton se, kao i mno gi me đu na ma, za si tio svo je že ne dok je bi la nje go va, a po že leo je ka da je pri pa la dru gom čo ve ku. M al o re li gi j e, ma l o m edicin e, mal o o p e t e rotike; M o nt ai gn eov i p r im er i su r az n ov rsni. I s t v a r i te k u, mak ar z a čit aoc a koji s e ve ć nav ik a o na M o nt ai g n eov p os tu p ak, manj e v i š e oče ki va no. Ali on da, opet pri kra ju po glav lja, iz ne na đenje: Grčki istoričari pominju Agripe, susede Skita, koji za odbranu nisu imali čak ni prut ni batinu. Ne sa mo što se ni ko ni je po tru dio da ih na pad ne već bi i onaj ko ji bi kod njih po be gao zbog nji ho ve vr li ne i sve to sti nji ho vih ži vo ta bio bez be dan i ni je bi lo ni ko ga ko bi se usu dio da ih pip ne Po sto ji na rod gde su baš te i polja ko je lju di že le osi gu ra ti, okru že ni pre di vom od pa mu ka i to se p o ka zu j e m n o g o sig u rnij i m n eg o n aši j e nd eci i žive o g ra d e. L a ti us e x ci sca e p e stis co n ta g i a serpunt. (Za klju ča na me sta po zi va ju lo po va. Pro val nik pro đe po red ono ga što je otvo re no Seneka.) Kao i u slu ča ju po zi vanja na filosofa Krisipusa (I, 6): jedno razmatranje uopštenog ka - rak te ra, a on da Mon ta ig ne pre la zi na li čni ton: M ož d a l a ko ća p ris t up a, izm eđ u os tal o g, sl uži da zaš ti ti moj dom od na silja na ših gra đanskih ratova. Odbrana izaziva poduzetne ljude;a ne po ve renje uvre du. Osla bio sam želju voj ni ka li šiv ši nji hov po du hvat ele me na ta opa sno sti i voj nič ke sla ve, ko ji im če sto slu ži i kao po vod i kao oprav danje. Što se či ni hra bro, uvek se či ni ča snim u vre me ni ma ka da je prav da mr tva. Osvajanje svo je ku će uči nio sam po du hva tom ku ka vič kim i pod mu klim. Ona je otvo re na sva ko me ko za ku ca. Kao sva zaš ti ta, tu je tek vra tar sta rin skog obi ča ja i po na šanja, ko ji manje slu ži da šti ti mo ja vra ta vi še da ih po nu di što pri stoj ni je i uslu žni je. Ne mam dru gog ču va ra ni stra ža ra, osim ono ga ko je mi zve zde pru ža ju. Za istin sku zaš ti tu, na stav lja Mon ta ig ne, po treb no je mno go vi še sred sta va ne go što i on, i većina drugih može sebi priuštiti. Ali U vremenima unutrašnjih ratova vaš sobar može pripadati upravo onoj strani koje se plašite. A u v re m e ni m a u koj im a rel ig ij a sl uži ka o p ovo d, sva ki ro đak, pod plaš tom pra ved no sti, po sta je ne po u zdan Či nj e ni ca d a su m n og i ut v rđ eni d om ov i izg ub l j eni d o k ova j j e d a n (M o nt ai gn eov R. P.) još tra je, na vo di me na po mi sao ka ko su iz gu blje ni upra vo za to što su bi li utvr đe ni. Ne bi bi lo ta čno reći da Montaigne, koji je uzimao učešća u ratovima, z astupa neku vrstu n e nasil n o g ot p or a, ali j e o čigl e dn o da n e gaji ver u k ako vojnič k i m etodi m ogu s ve re šiti. Na ravno, či ta ocu se deo Montaigneovih argumena ta može učiniti po malo naiv nim, pre - vas hod no onih po ko ji ma je sla bost od bra ne, ko ja li ša va voj ni ke ele me na ta opa sno sti i voj nič ke sla ve, za pra vo glav na pred nost i naj ja ča stra na nje go ve od bra ne. Mo glo bi to zvučati kao savet da vrata stana odlazeći na letovanje treba ostaviti širom otvorenim. 44

14 Ne bih mno go mu dro vao o ra zli ci iz me đu modernog provalnika i tadašnjih vojnika ko ji pljač ka ju, jer po re đenje, ako bi uop šte iš lo u ne či ju ko rist, teš ko da bi iš lo na ko rist ovim drugima. Početak jednog slavnog nemačkog romana sa kraja XVII, dakle sledećeg sto le ća, Simplicius Simplicissimus, up r avo o p isuj e nap a d vojnik a na nimal o b r anj en o s e ljačko imanje, što voj ni ke uop šte ne ome ta u ostva renju na me re da pljač ka ju, si lu ju, ubi ja ju. Roman opisuje Nemačku, istina stoleće nakon Montaignea, ali u vrlo sličnom stanju; zahvaćena je vr lo sličnim događajima kao i Montaigneova Francuska, dakle krvavim versk im su ko b i ma u Tr id es etog odišnj e m r atu u kojima, k ako s e i M o nt ai gn e ž ali u Esejima, u z imaju u češ će n e s am o d omaći p re ds t avnici d veju sukob lj enih religija, ve ć i mn ošt vo s tr anac a ko ji to m ogu činiti z b o g vere, ali u ve k i z b o g d ob iti. M otiv i su čes to isp rep l et ani i, ako je na jam nik, ma kar for mal no, naj češ će iste ve re kao i onaj ko ji ga je unaj mio, to ni ka ko ne zna či da je za dobit manje zainteresovan. Pljačka je bila prilično legitimni način pove - ćanja pri ho da, a si lo vanje us put no za do voljstvo, ne ka vr sta onog što je u na še vre me prozvano kolateralnom štetom. St anj e s t v a r i nam z ais t a M o nt ai gn eov u argu m e nt aciju m ože u činiti nai vn o m, s a čim e bi se, mo že mo ve ro va ti, Mon ta ig ne la ko slo žio. Jer, on upra vo sla vi na iv nost. N o v a d ig r es ij a: n a i v n o s t Iz mn o g o r a z l oga j e p re tp osl e dnj e p oglavlj e u Esejima, O fi zi o no mi ji (III, 9 De la physi o- nomie) jedno od najbitnijih za razumevanje niza pitanja kojima se Montaigne bavi, ali i načina na ko ji ih, s ada ve ć u k asnim g odinama život a, n ek u g odinu p re d smr t, r a zreš av a. N asl ov o p e t z av ar av a i o p r avdav a m et af or u s ala te. Ide ja da je fi z i on omija n ek a oz b iljna nauk a nama z v uči apsurdn o, ali z a ljud e R en es an - s e j e up r a vo to b ila, č ak v rl o e gz ak tna nauk a. O milj ena an e gd ot a koj o m s e nj ena o dlik a dokazi va la a u Renesansi se mnogo šta dokazivalo primerima, exampla, pogotovo oni - ma iz an tič ke liter ature p r ič a nam k ako j e Zop ir Fiz ion omis t p o S ok r atovoj fiz ion omiji pro ce nio da je ovaj rđav čo vek i žen ska roš. So krat je od go vo rio ka ko nje go va ru žno ća sas v im t a čn o iz r až a v a r užn oću nj eg ove duš e, ali da j e to isp r av i o p ouč av ajući s e. M o nt ai gn e ci ti ra ovu aneg do tu, ali na po minje ka ko se So krat, po svoj pri li ci, pod sme vao: jer ta ko izv rsna du š a ni k ako nij e m ogla načiniti s eb e s amu. So krat je i ina če glav na li čnost ovo ga po glav lja, a mo glo bi se re ći i glav ni ju nak. Ne samo što se o njemu govori, već on ovde progovara i lično izgovarajući svoju slavnu odbra nu pred atin skim su dom. Ova kav po stu pak je u Esejima redak, mada mu Montaigne ne pri be ga va pr vi put. So kra to va od bra na u Esejima jeste kompilacija one Platonove, ali upravo zato što je u pitanju kom pi lacija a ne čist citat, to je Montaigneov Sok rat, odnosno Sok rat onako k ako ga Montaigne vidi poslednjih godina svoga života, kada je, kako kaže, sve iza njega, a ono što pre o sta je ima vi še ve ze sa smr ću. Mož da i ni je bio do kra ja sve stan ko li ko je bio u pra vu. Mon ta ig ne So kra ta vi di ne sa mo kao iz vr snu du šu već naj vr sni ju du šu ko ja se ika da na ovom sve tu po ja vi la. U ovom po glav lju So krat je bez prem ca. Ni je mo ra lo, imaj mo na umu, ta ko bi ti uvek. U po glav lju O najvrsnijim ljudima (II, 36, Des plus ex cel lents hom mes) Mon tai gn e isti če tr i p r im er a: H om er a, Al e ks andr a, te Ep amin o ndu i na ovo m izb or u v rsn os ti s voj 45

15 glas da je Epa mi non di ko ji je i na ne kim dru gim me sti ma ozbiljan Mon ta ig ne ov kan di dat z a ovu ti tu lu. Da nije Homera, razloge ovak vog užeg izb ora bismo, eventualno, mogli obja - sni ti t v rd nj o m da j e ovo p oglavlj e o d o nih u kojima M o nt ai gn e p r ib egav a milit arn o m diskursu, ali pesnik Homer kvari uverljivost ovakvog objašnjenja. No, u pretposlednjem poglav lju svo je knji ge Mon ta ig ne je od lu čan. Velič aju ći S o k r atov u o db r anu M o nt ai gn e p os e bn o ističe nai vn os t i p ros to tu (en mê me temps naïf et bas) So kra to vog go vo ra. U kon tek stu po glav lja ovi poj mo vi ima ju po seb no zna čenje na ko je će mo se vra ti ti ka sni je. Za sa da ne ka bu de do voljno re ći i oče ki va ti od či ta o ca da po veruje, kako je za Montaignea naivnost jedna od vrhunskih odlika. Konsta - tovaće je, kasnije, kao Montaigneovu odliku i Pascal i Voltaire, ali upravo onako kako se na i v n os t u o b i č aj en o v re dnuj e, dak l e k a o n egati vnu o dlik u. J ean -Ja cques R ouss eau, au to r Isp ove sti, mož da će se ose ti ti ugro že nim u svo joj ori ginalnosti te će g ovor iti o lažn oj nai v - no sti Eseja. Mon ta ig ne je, tvr di će Ro us se au, pi sao za dru ge, dok ja svo je sanja ri je pi šem isključivo za sebe. Zbog čega ih je, verovatno, i publikovao. 8 Po neš to mo že mo raz u me ti: u za pe tlja nim vre me ni ma, ka kvo je i Mon ta ig ne o vo i na še a ima li, mož da, ne ko ko je to ni je, da li je to od li ka od re đe nih isto rij skih pe ri o da ili ljudske egzistencije sva je ljudska mudrost, ljudsko domišljanje, sumnjive vrednosti i to ne s a s t an o v iš t a teor ijsk ih r a zmatr anja ve ć p r aks e; r a zli čit a p os tup anja d ovod e d o is to g ish o - da, a is ti p o s tupci m ogu ish oditi v rl o r a zličitim p osl edic ama. Na iv nost je, ka že nam ne gde Mon ta ig ne, oso bi na ko ju svet pre zi re, ali ona za pra vo jes te iz r a z naj v i š e mudros ti, koja j e u v id ela o gr aničen os t o n oga š to s e naz iv a lju dsko m mu - droš ću i ljud skim znanjem, što je ne si gur no i pro ti vre čno. Šta nam pre o sta je ne go da se prepustimo Božijem izboru i Fortuni. For tu na: ne moć ili po sled nja mu drost Božija volja i Fortuna, reč koju ovde nećemo prevoditi, na neki način se kod Montaignea prepliću. I ovo preplitanje nije ništa neobično i n e m ože b iti argum e nt p roti v M o n t ai gn e - ovog hrišćanstva ne samo zato što je opšte mesto vremena već i zato što je Montaigneovo shv a t anj e o d n os a izm eđu B ožij e vo lj e i lju dske su d b in e mn og o sl oženij e; M o nt ai g n e s e, ma kar na ne kim me sti ma, ja sno opre delju je za te zu o slo bo di volje, Bog ne od re đu je na še po stup ke, ma da ih zna mo gli bi smo re ći una pred ka da to u ras pra vi o Bo gu ne bi bi lo suštinski pogrešno; vremenske odrednice koje ukazuju na neko pre i neko posle nikako se ne mo gu pri menji va ti na Bo ga. No, naš život i našu sudbinu, koristimo sada ovu reč u najprozaičnijem mogućem smislu, u mnogo čemu određuju vreme i okolnosti zbog čega je teško pouzdano procenjivati čo ve ka po nje go vim de li ma, a po seb no po nji ho vim is ho di ma, jer oni uvek za vi se od okolno sti, ili od For tu ne, va žne su na me re, va žno je ono unu traš nje; za to Mon ta ig ne i pi še Eseje i tu je iz ri čit, ov de mo že te da upo zna te me ne, a ne po mo jim de li ma ko ja za vi se od mno go če ga što ni sam ja. 8 Ci tat pre ma Bénédic te Bo u dou et al. Le dictionnaire des Essais de Montaigne, édi tons Léo Sche er,