УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Transcription

1 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ Факултет спорта и физичког васпитања ЗАВРШНИ РАД Струковне студије смер рукомет ментор: Доц. др Зоран Валдевит студент: Београд, септембар 2014.

2 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ Факултет спорта и физичког васпитања Струковне студије смер рукомет ЗАВРШНИ РАД Методика обучавања елемената технике ментор: Доц. др Зоран Валдевит студент: комисија: Доц. др Дејан Илић Доц. др Снежана Радисављевић Јанић Београд, септембар

3 САДРЖАЈ 1. УВОД ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА Техника Учење спортске технике Методика учења технике рукомета Тренер ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И МЕТОД РАДА СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ЕЛЕМЕНАТА ТЕХНИКЕ У РУКОМЕТУ ЕЛЕМЕНТИ ТЕХНИКЕ СА ЛОПТОМ У РУКОМЕТУ Држање лопте Ставови са лоптом Хватање лопте Додавање лопте Вођење лопте Подизање лопте са тла Финтирање Шутирање Шут са тла Шут из скока ЗАКЉУЧЦИ ЛИТЕРАТУРА

4 1. УВОД Рукомет је спортска игра која је распрострањена и веома популарна широм света. Иако постоје чињенице које указују да су и у Старом веку постојале игре налик данашњем рукомету, као претеча ове савремене спортске игре узима се хазена, спорт који потиче из данашње Чешке и први пут се званично помиње године. Временом се игра популаризује и шири и другим крајевима, па тако стиже и у Југославију 20-их година XX века, а донели су је студенти који су боравили у Прагу и били у прилици да се упознају са истом. У почетку су је претежно упражњавале жене, а оформљен је и велики број клубова. Афирмација овог спорта на просторима СФР Југославије је ишла узлазном путањом, те је за првих 10 година оформљено преко 60 клубова (највише у Србији) и организована су првенства на просторима читаве тадашње државе. Ипак, након Другог светског рата, примат над хазеном узима велики, а потом и мали рукомет. Да су ови спортови уско повезани доказују и чињенице да су све дотадашње хазенашице постале рукометашице (Гардашевић, 2012). Велики рукомет се правилима и структуром игре доста приближио савременом рукомету. Назив велики је добио због фудбалског терена на коме се игра спроводила. Динамичност игре је привукла велики број нових играча. Велики рукомет се на просторима Југославије званично играо од до године. Слика 1 Велики рукомет Након тога долази до преласка на мали рукомет који се игра и данас. Званичан је олимпијски спорт, игра се на свим континетима и садржи све природне облике кретања трчање, скокове, бацања, падове, котрљања. Заступљене су цикличне и ацикличне структуре кретања, а 3

5 честе промене истих доносе различитост активности и управо та сложеност представља право богатство рукомета. Ова игра ангажује све мишићне групе и утиче на правилан развој свих делова тела, као и моторичких способности. Динамичност, брзина извођења покрета, висок интензитет, максимална ангажованост, агресивност и креативност дају рукомету посебан ниво атрактивности. Стога и јесте веома популаран и распрострањен. Осим физичке припремљености, моторичких способности, тактичке обучености, важан сегмент рукометне игре представља техничка припремљеност играчa. Посебна пажња се обраћа управо на овај део, који представља основу игре и само квалитетном и добро наученом техником, играч може напредовати у каснијим фазама развоја. Овај рад се бави методиком обучавања елемената технике и о њој ће детаљније бити речи у наредним поглављима. 4

6 2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА У оквиру овог дела рада објаснићемо неке важне појмове који су у вези са техником и њеним усавршавањем, теоријским приступима и методама учења Техника Реч техника потиче од грчке речи тецхне, што у преводу значи вештина, спретност, умешност (Стефановић, Јаковљевић и Јанковић, 2010). У складу са тим, спортска техника се дефинише као рационално и ефикасно извођење кретања ради решавања моторичких задатака у процесу тренинга и такмичења (Копривица, 2002). Она настаје током вишегодишње праксе у одређеној форми кретања. Тако у рукомету имамо локомоторна кретања која представљају премештање тела у простору, најчешће ради извршавања тактичких задатака, и манипулативна кретања која се најчешће изводе деловима тела са лоптом у руци (рукама) и она најчешће захтевају изузетну прецизност (Попмихајлов, 1984). Под техничком припремом се подразумева степен усвојености система кретања (технике) карактеристичног за спортску грану и усмереног ка постизању високих спортских резултата. Модел спортске технике је циљ којем тежи сваки спортиста, али га практично, никада не остварује до краја. Из овога се може закључити да на техничком усавршавању спортиста треба радити током читаве каријере. Спортска техника је уско повезана са физичком, тактичком и техничком припремом и заједно чине нераскидиву целину. Нова моторичка решења, нове технике, углавном смишљају и презентирају врхунски спортисти. Уколико је нова техника резултативна, лако ће наћи и своју примену у спортској пракси (Копривица, 2002). По питању економичности извођења техничких елемената Копривица (2002) каже: Најекономичнија техника је она која даје резултат уз минимално напрезање. Исти аутор техничку пипрему дели на: општу и специфичну Општа техничка припрема представља учење већег броја разноврсних моторичких вештина које остварују основу за специфично техничко усавршавање. Битно је исправно учење основних кретања, а тек затим учење и усавршавање моторичке способности. Зато је у млађим узрастима веома битно радити на развоју координационих способности. Специфична техничка припрема има два дела, а то су основна спортска техника (основна кретања, ставови, базични елементи) и 5

7 допунска спортска техника (виши ниво карактеристичан за спортску грану). Данашњи спорт захтева од спортисте испољавање високог нивоа техничко тактичке ефикасности и кондицијске припремљености како би успешно деловао у различитим ситуацијама такмичења. Спортска техника је главни критеријум мајсторства. Ретки су случајеви да је врхунски спортиста слаб у погледу техничког извођења кретања (Стефановић, 2006). Исти аутор на следећи начин тумачи и остале појмове и то: Технички тренинг је усмерен ка усавршавању технике спортског кретања и представља део процеса спортског тренинга. Обично је повезан са решавањем техничких или кондицијских задатака. Технички елемент у спорту је део кретања, издвојен из сложеног, који се не може даље растављати. Техничка грешка је грешка у извођењу покрета и у спорту је чешћа код почетника него код врхунских спортиста. Техничко умење је моторна радња настала у процесу учења кретне активности. Стил представља лични израз технике извођења кретне активности спортисте. Он представља финесу по којој се појединац разликује од осталих, јер јој даје лични печат. У вези са стилом, може се још и рећи да постоји јединствена техника или варијанта технике, али не постоји јединствен стил за све Учење спортске технике Тренерска умешност долази до изражаја у процесима индивиуализације технике и то нарочито при усавршавању спортске технике, која тежи високој стабилности и нивоу перфекције. Процес учења спортске технике се састоји из усвајања (обучавања) и усавршавања. Спортиста се мора упозати са основним моделом технике, са њеним детаљима, успешношћу у усвајању и насталим грешкама. Најважнији облик контроле у спорту јесте самоконтрола. Ниво усвајања спортске техике јесте усвајање моторичког стереотипа, изграђивање његовог основног облика. Са друге стране, ниво усавршавања спортске технике има своје сегменте, етапе и нивое, а односи се на процес перманентног изграђивања технике на вишем нивоу. Као резултат понављања једне те исте вежбе долази до стварања условно рефлексних веза, тј. аутоматизације покрета (Стефановић, Јаковљевић и Јанковић, 2010). 6

8 Обука и усавршавање технике Стефановић и сарадници (2010) кажу да је за успешно учење спортске технике потребно осмислити програм, а то никако није могуће без познавања групе, односно сваког појединца који њу чини, јер је и у групном раду потребно водити рачуна о индивидуалним специфичностима. Већина аутора се слаже да се приликом учења нових техничких елемената морамо придржавати дидактичких принципа у раду и то од лакшег ка тежем, од познатог ка непознатом, од једноставног ка сложеном. Такође, један од основних принципа учења техничких елемената је да се они спроводе у главном делу тренинга, јер је организам спортисте тада одморан и спреман за напоре (тело је припремљено у уводном делу тренинга загревањем). Није препоручљиво учити техничке елементе на крају тренинга, јер је тада организам спортисте већ уморан, концентрација и пажња попуштају, а то је супротно од онога што је потребно при учењу техничких елемената. На крају тренинга се могу тренирати већ познати технички елементи, али никако нови. Такође, не препоручује се ни примена у почетном делу тренинга, јер као што је већ наведено, тај део тренинга служи за загревање и психофизичку припрему, односно подизање телесне температуре, припрему мишића и мишићних припоја, као и целокупног организма спортисте за напоре који га очекују. Управо концентрција и одморан организам (а самим тим и већа заинтересованост) погодују учењу технике неког покрета или кретања, јер рукометаш мора прво имати визуелну информацију и створити слику како тај покрет, тј. кретање треба да изгледа или како Стефановић и сарадници (2010) објашњавају тај процес као стварање јасне представе о покрету. Уз то, мора имати и сазнања о моторичком задатку који треба да испуни. У овом делу тренер има веома важну улогу, јер мора употребити сву могућу машту, ораторске способности, демонстрацију и помагала, како би спортистима приказао што реалнију и прецизнију слику датог покрета. Демонстрација мора бити у реалним такмичарсим условима, а даље се рашчлањује и објашњава детаљно уколико је то потребно, наравно у зависности од тога колико је компликовано оно што се демонстрира. Даљим радом, кроз припремне вежбе следе и први покушаји који су обично крути, груби, неусклађени, некоординисани, евидентна је наусклађеност мишића и честе су грешке при извођењу. Обуком, понављањем и отклањањем ситнијих нерационалних грешака рукометаш полако прихвата ново кретање, те се издвајају битнији елементи и детаљи, а координација постаје финија. Веома је битан велики број понављања како би дошло до овладавања покретом и стандардизације истог уз стално отклањање већ поменутих нерационалних покрета који ће се неминовно јављати током учења, тако да свако ново понављање бива надградња оног претходног. У последњем нивоу учења, тачније усавршавања наученог, покрети постају стабилни и аутоматизовани (рукометаши врше моторичке радње уз минималну конценрацију). Након што се одређена техника 7

9 кретања или покрета научи, следи стадијум индивидуализације, тј. лични додатак техници који зависи од способности појединца и његових моторичких карактеристика (Попмихајлов, 1984). Укратко, учење и обучавање имају за задатак формирање моторних умења, знања и моторних аутоматизама (навика), као и њихово даље усавршавање. По Попмихајлову (1984) обучавање и усавршавање технике у рукомету представља процес чију форму кретања чини више елемената: почетни положај, пут кретања, брзина кретања и темпо и ритам кретања. Такође, током кретања и извођења одређене технике, на њу утичу унутрашње и спољашње силе: сила земљине теже, сила реакције подлоге, сила отпора спољашње средине, сила активног дејства мишића, сила унутрашњег отпора, трење мишића и реактивна сила. Могуће грешке и њихово исправљање Спортистима, а нарочито почетницима, нова техника може бити занимљива, али често се дешава да концентрација и интересовање за исту попусте. Стога се препоручује коришћење вежби које ће разбијати монотонију тренинга, на шта ће спортисти сигурно боље одреаговати, него у случајевима сувопарног учења неке технике, тј. новог покрета и кретања. Стефановић и сарадници (2010, стр. 71) истичу да када је нешто занимљиво, лакше се подноси напор, а величина тренера се не огледа у томе да копира некога, већ у способности одабира најефикасније вежбе у датој ситуацији. Копривица (2002) и Стефановић и сарадници (2010) имају готово идентична становишта по питању грешака и њиховог исправљања. Они сматрају да су грешке саставни део учења нечег новог, а тренер их мора правовремено приметити и у ходу исправљати и то на више начина: уочена грешка која може довести до повреде се мора одмах уклонити, грешка се мора правовремено исправити, јер у супротном следи аутоматизација покрета и временом ће је бити све теже исправити, 8

10 корекције вршити или током самог извођења покрета или након завршеног започети ново правилно извршење, дакле одмах, без одлагања, код појаве више грешака, исправља се једна или максимално две грешке, никако већи број, јер таква ситуација спортисту доводи до збуњености, када спортиста не може да уочи или исправи грешку, тренер мора више пута поновити, тј. демонстирати правилно извођење, тренер треба да истиче и креативну страну код деце, препуштајући им самима да уоче свој грешке, као и дозвољавати им да сами нађу решење њиховог проблема. Наравно, уколико то нису у могућности да изврше, ствар морају преузети у своје руке и применити нешто из претходних ставки и при знаковима замора, прекинути са учењем технике, а нарочито са исправљањем грешака, јер концентрација опада и често такав начин може бити погрешан, па и контрапродуктиван. У целом овом процесу, веома је важна правилна дијагноза. Мора се пронаћи узрок грешке, јер он може бити у погрешно наученом основном кретању, у лоше створеној слици новог кретања, у негативном психолошком аспекту (незаинтересованост, бојажљивост, страх, прикривена повреда, претренираност...) итд. Уколико се пронађе прави узрок, велика је шанса да ће се грешка отклонити и преиначити у правилно извођење одређене технике, тј. кретања Методика учења технике рукомета Појам методике Реч метод потиче од грчке речи метходос која означава пут, приступ или начин на који се одвија учење неке активност. Методика представља скуп знања, законитости, метода и принципа по којима се одвија нека активност. Стефановић и сарадници (2010) истичу да је методика учења технике врло важан процес технологије спортског тренинга. У оквиру ње постоји више стадијума кроз које спортиста мора проћи како би достигао ниво врхунског спортисте у погледу технике извођења спортске дисциплине којом се бави: Први стадијум усвајање технике одвија се у олакшаним условима (лакши реквизит нпр. тениска лоптица уместо рукометне, смањена брзина извођења покрета...) где почетник учи основне елементе до најситнијих детаља. 9

11 Други стадијум усавршавање технике одвија се у реалним и отежаним условима и то од момента када почетник може успешно да примењује одређену технику спортске дисциплине. Трећи стадијум стварање стила представља техничко савршенство, техничку финесу, односно надградњу постојећег. Четврти стадијум стварање специјалке представља стварање неког специфичног техничког детаља који ће спортиста бити у стању да испољи у одређеном моменту ради савладавања противника (нпр. Миле Исаковић је средином 80-их година прошлог века усавршио тзв. кокошку, односно шут са ефеом, који је у то време био авангарда). Пети стадијум стварање нове варијанте технике карактерише се највишим нивоом стваралаштва у области спорта. За тему овог рада свакако је најбитнији први стадијум, јер представља кључни фактор у даљем учењу. Без добро савладане и научене основе технике, не може се рачунати ни на даљи напредак, усавршавање техничких елемената, као ни учење и савладавање неких тежих и захтевнијих задатака. Методе обуке (методе усвајања технике) По Копривици (2002) методе обуке у спортском тренингу су начини и поступци који се примењују са циљем усвајања и усавршавања знања, умења и навика кретања. У учењу и усавршавању технике рукомета најчешће се користе три методе: 1. синтетички, 2. аналитички и 3. комбиновани (комплексни). 1. Синтетички метод карактеристичан је по целовитости, тј. покрет или кретање који се уче, уче се као целина, онако како је најприродније. Обавеза тренера је да кретање објасни, како би рукометаши добили што више информација и уз демонстрацију (која мора бити што савршенија и у реалним условима) створити им комплетну визуелну слику. Посебна пажња се мора посветити основним кретањима у рукомету, јер стварање погрешне представе код младих рукометаша и усвојена грешка у основном кретању, као последицу ће имати понављање и присутност те исте грешке у свим даљим, комплекснијим кретањима која се темеље на основном кретању. Овај метод се користи: при усвајању једноставних покрета и кретања, у раду са почетницима, у раду са млађим узрасним категоријама, при усвајању сложеног кретања које се може поделити на фазе и при усавршавању већ усвојеног кретања. *Највећа погодност овог метода јесте стицање целовите слике о кретању. 10

12 2. Аналитички метод супротно целовитом кретању, овај метод карактерише кретање подељено на мање целине. Изузетно је важно да подела кретања буде логична, да сваки део може бити засебна целина. Као и код синтетичког метода, при учењу неког кретања аналитичким, важно је демонстирати га у целости, а затим исто учинити са оним делом који се учи и тако део по део. Усвојени делови (фазе) се касније спајају у целину, а још једна битна одлика овог метода је да се делови не морају учити истим редоследом као што су повезани у целовитом кретању. На самом тренеру је да одлучи који је редослед најпогоднији, у зависности од специфичности кретања, узраста и талента рукометаша. Овај метод се користи: при обучавању сложених кретања када није погодан синтетички метод, када је потребно увежбати само један део целине, тј. кретања и када је у претходној обуци усвојена грешка, те се иста мора исправити. Предност овог метода је да се и најсложенија кретања постепено и правилно могу савладати. Ипак, овај метод би требало избегавати у обучавању деце, односно почетника, јер често ствара конфузију управо услед покушаја спајања делова покрета у целину, а још један од разлога је што се може десити да се неки од делова аутоматизује, те га је веома тешко уклопити у целину са другим деловима планираног кретања. То је уједно и највећи недостатак аналитичког метода, јер се може пореметити целовитост кретања, односно његов ритам. 3. Комбиновани (комплексни) метод сам назив нам говори да је реч о комбинацији синтетичког и аналитичког метода. Управо у тој чињеници лежи његова предност, јер се могу искористити добре стране и једног и другог метода. У рукомету се обично користи тако што се одређено кретање учи у целини, а уколико рукометаши нису у могућности да га савладају, примењује се његово расчлањавање и учење делова. Након савладавања истих, они се поново склапају у целину и тако комплетирају учење новог кретања. Овај метод се користи: када је синтетички метод неефикасан, те се морао применити аналитички, где се на крају сви делови поново склапају у целину, тј. синтетички метод и увек након аналитичког метода када делове треба повезати у целину. 11

13 Усвајање технике у олакшаним условима тренирања Стефановић (2006) истиче да је веома важно да се учење технике неког елемента рукомета у почетку одиграва у претежно олакшаним условима, јер је основни циљ стварање јасне слике одређеног покрета. Управо због тога, мора постојати кратак теоријски увод, излагање о ономе што ће се приказати и учити, шта се тиме постиже, које су његове добре стране, које су основне карактеристике тог покрета, односно технике. Тренер или демонстратор покрет мора показати синтетички (у целини) и аналитички (по деловима), те их онда поново спојити у целину. Када се говори о олакшаним условима, пре свега се мисли на начин приказа технике одређеног покрета, односно након извођења у реалним условима и брзином којој ће се тежити, покрет се мора показати успорено, затим користити мањи реквизит (деци ће несумњиво бити лакше да држе тениску лоптицу уместо рукометне док не створе слику о самом покрету и осећај за лопту) итд. У почетку деца морају овладати правилним почетним ставом вежбе која се учи, обратити пажњу на делове тела који ће кретати, одредити правац кретања и створити повезаност покрета, наравно, при смањеној брзини. Издвојене покрете такође прво треба увежбавати успорено, те их затим убрзавати, пре него што дође до поновног спајања у целину. Међутим, озбиљно се мора водити рачуна и о доњој граници напрезања које се користи приликом учења, јер ипак мора постојати одређена брзина покрета, уложен мишићни напор, фреквенција и амплитуда покрета. Испод те границе се не може ићи, јер у том случају покрет, тј. техника извођења истог бива нарушена и не постоји очување структуре датог покрета. Наравно, како време одмиче, брзина и услови извођења се повећавају, тј. отежавају и тако се упоредо морају и исправљати грешке које спортисти праве. Оног момента када спортиста усвоји правилно извођење одређене технике и овлада својим кретањем при њеном извођењу, може се почети са даљом надградњом, тј. њеним усавршавањем. Ове методе се најчешће користе код почетника када се рад тренера базира на учењу неког покрета или кретања, односно у овом случају техничких елемената. Рукометаш почетник у овом периоду стиче елементарна знања, а средства тренинга које тренер може применити често могу бити и далеко од рукомета, односно из неких других спортских грана или активности. Усавршавање технике у нормалним условима тренирања Овладавање рационалном техником једна је од главних основа правилно организованог процеса спортског тренинга, каже Стефановић (2010, стр. 66). Мора постојати узајамно дејство унутрашњих и спољашњих сила, њихово правилно коришћење у циљу правилног извођења покрета. У 12

14 овој фази не би требало рашчлањавати вежбе и покрете, већ се они изводе у целини и оптималном брзином. Правилним коришћењем одређене технике могу се постићи бољи резултати и виши ниво знања, те самим тим и спортског успеха. Тренинг усавршавања технике захтева свакодневни рад, као део целине укупног спортског тренинга. У тој целини, усавршавање технике би требало да се смести у почетни део тренинга или његову прву половину, јер је тада организам довољно свеж, припремљен и одморан да прихвата нове задатке, пружа максимум у прихватању нових информација и испољавању психо физичких способности. У даљем делу тренинга, организам спортисте је све уморнији, опада концентрација, постепено одбија могућност учења новог и чешће је испољавање грешака. Усавршавање технике се може учити и у отежаним условима, за шта је наравно потребно да спортиста довољно квалитетно овлада одређеном техником Тренер Улога тренера Тренер је уз родитеље и учитеља/ицу сигурно најважнија личност у васпитању сваког детета, под условом да се дете бави спортом, што би требало да се подразумева. Са једне стране стоји реч тренер, а са друге стране знака једнакости стоји васпитач, учитељ, стручњак, ауторитет, професионалац, али и узор, пријатељ, старији друг (Фулгози, 1995). Дакле, његов значај је вишеструк, а најизраженији је у стручном раду са децом. Он планира, програмира, организује и спроводи идеје током тренажног процеса и утакмица, али и васпитава своје ученике, тј. играче. Исти аутор истиче да постоје тренери који ће покушати да створе демократску атмосферу, веће индивидуалне слободе, чије су главне карактериситке организација и сарадња. Насупрот њима, налазе се строги, ауторитативни тренери, који свој положај утврђују честим казнама и забранама. Слика 2 Тренер 13

15 Као и у свему у животу, истина и права вредност је негде на средини. Тако и тренери морају имати флексибилности, пронаћи свој стил рада и одржавања дисциплине у тиму и групи коју воде. Свакако треба давати слободу у раду, али не дозволити да она пређе у анархију. Тренер мора бити стрпљив, праведан, поштен, систематичан, доследан, умерен у својим захтевима, примерен у комуникацији, али и довољно јасан и гласан. Насупрот томе, не сме бити недоречен, површан, непрецизан, неуредан, груб, суров. Само праве људске вредности му могу донети мир у раду, мотивисаност и преданост играча које тренира и узвраћање истих таквих квалитетних људских особина, што је наравно и један од главних циљева, осим успешности на самом спортском плану. Неће сви, тј. већина деце се можда неће бавити рукометом целога живота, али је битно да и након завршетка тренирања буду добри, поштени и праведни људи. Успешност тренера у многоме зависи (осим његове стручности) и од уложеног труда у личну припрему тренажних јединица и утакмица. Мора постојати осмишљен план рада, припремљени методи, начини, циљеви, задаци који се морају реализовати. Основни постулат сваког тренера у односу према спортистима почетницима мора бити свестрани развитак детета. Он се може и мора постићи свестраном припремом, а она представља рационално изграђивање моторичког потенцијала са узимањем у обзир свих законитости развоја како морфолошке грађе, тако и функција организма. Свестраност се односи и на методе, средства и форме тренинга, величину и карактеристике тренажног рада (Копривица, 2002). Такав вид свестраног тренинга ће касније и довести до повољних услова за успешан крајњи циљ, али у почетном раду, тај крајњи циљ никако не сме бити примаран. Основни задаци тренера у почетним фазама тренирања деце Тренинг у почетним етапама мора одговарати узрасним карактеристикама и подржавати свеукупни развој организма, истиче Копривица (2002, стр. 15). То је основни принцип рада са спортистима почетницима и он се ни по коју цену не сме нарушити! Један од основних начина да се то обезбеди је одговарајућа заступљеност опште физичке припреме у тренажном процесу, као супротност раној специјализацији. Погрешан вид тренирања и рана једнострана усмереност специфичној припреми била би кошење са природом развитка организма. Такви погрешни потези могу имати тешких последица како на биолошком, тако и на психо социјалном развоју. Управо су ово разлози зашто је у раним етапама тренирања заступљеност 14

16 опште физичке припреме у тренажном процесу на годишњем нивоу чак 50 80% (Копривица, 2002). Ипак, развој општих физичких способности не сме бити једини циљ, али присутност рукометних елемената у почетном периоду мора бити подређена њима. Дакле, без крајње специјализације у раном стадијуму тренирања, али присутношћу основних рукометних елемената и кретања развијати опште физичке способности. Децу сваки вид ране специјализације може уплашити и деконцентрисати. Такав начин тренирања могу схватити као нешто страно, тешко и врло брзо могу изгубити интересовање за бављење рукометом. Рана специјализација и недостатак примене средстава опште припреме, а пре свега опште физичке припреме у тренингу могу довести до великог броја негативних последица. Ту се пре свега мисли на повреде, недовољну гипкост мишића, недовољан аеробни капацитет, лош утицај на кардио васкуларни систем итд. Такође, један од квалитетнијих метода у раду са децом је метод игре. Игра је спонтана, слободно изабрана и пријатна делатност која је заснована на разноврсним и комплексним покретима. Најчешће поделе игара су према прибору и реквизитима који се користе, а подразумева се да је у рукомету најзаступљенија лопта. Деца најчешће прихватају игру, позитивно реагују на њу и много боље и лакше него на вежбе у којима имају одређене задатке. Слика 3 Хваталице Када говоримо о играма заступљеним у рукометном тренингу, пре свега се мисли на елементарне игре које су основни облик телесног развоја деце школског узраста. Оне задовољавају потребе деце за кретањем и активношћу. Свака поседује основна правила, а њих креира и презентира тренер. Битна одлика елементарних игара је да оне развијају самопоуздање, другарство, храброст, смелост, пажњу, мишљење и друге карактерне особине, односно спретност, окретност, брзину, сналажљивост и 15

17 многе друге моторне карактеристике. Оне помажу бржем усвајању спортске технике. Дакле, елементарне игре су основно средство које се користи у развоју деце и спортиста почетника, јер развијају скоро све психофизичке особине и формирају карактер. Најпопуларније међу играма су Хваталице, Миш и мачка, Између две ватре, Такмичење колона итд. 16

18 3. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И МЕТОД РАДА Предмет рада је методика обучавања елемената технике са лоптом у рукомету. Циљ рада је анализа елемената технике као и приказ методике њиховог обучавања. Метод рада је дескриптиван, а за писање рада је коришћена доступна литература, искуства стручњака из ове области, као и знања стечена на Факултету спорта и физичког васпитања. 17

19 4. СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ЕЛЕМЕНАТА ТЕХНИКЕ У РУКОМЕТУ 1. Основна техника без лопте 1. Основни рукометни став 2. Кретања у основном ставу 3. Трчање 4. Заустављање 5. Промена смера и брзине кретања (трчања) 6. Скокови 7. Падања и устајања 8. Блокада играча 2. Техника игре у одбрани 3. Техника игре са лоптом 1. Основни одбрамбени став а) Паралелни став без лопте у одбрани б) Дијагонални став без лопте у одбрани 2. Основни принципи одбране 3. Индивидуална одбрана а) заустављање играча б) одузимање лопте код вођења ц) пресецање путање лопти 4. Блокирање лопте 1. Држање лопте 2. Ставови са лоптом 3. Хватање лопте 4. Додавање лопте 5. Вођење лопте 6. Подизање лопте 7. Кретање са лоптом 8. Финтирање 9. Шутирање 4. Техника голмана 1. Основни став и кретање у њему 2. Одбрана гола од ниско упућених лопти 3. Одбрана гола од полувисоко упућених лопти 4. Одбрана гола од високо упућених лопти 5. Одбрана гола од шутева са крилне позиције Табела 1 Систематизација елемената технике у рукомету 18

20 У наставку овог рада детаљније ће бити објашњени елементи технике рукомета са лоптом, као и примери методике њиховог обучавања. Систематизација свих елемената технике у рукомету (Табела 1) направљена је на основу систематизација Попмихајлова (1984) и Форетића (2007). 19

21 5. ЕЛЕМЕНТИ ТЕХНИКЕ СА ЛОПТОМ У РУКОМЕТУ Лопта представља основни реквизит рукометне игре и управо је то разлог због кога тренери и играчи током целе каријере посвећују посебну пажњу учењу и усавршавању елемената рукометне технике са лоптом. Обучавање технике са лоптом би требало комбиновати са већ наученим елементима кретања без лопте, што у принципу представља њихову логичну надоградњу. На тај начин се усавршавају рукомента кретања. Ако говоримо о деци, за њих су ови елементи вероватно и најзанимљивији, јер се у њима огледа сва лепота и атрактивност рукомета као игре Држање лопте је један од основних елемената рукометне технике са лоптом и представља предуслов за многе друге радње којима се служе играчи. Држање лопте на првом месту зависи од величине шаке. Свакако да већа шака даје лакше могућности за баратање лоптом, па се стога почетницима и деци обезбеђују лопте одговарајуће величине, односно оне величине које могу држати у једној руци. Систематским вежбањем се стиче осећај лопте, јачају мишићи руке, као и стисак шаке. Тиме играч добија способност и квалитет држања лопте. Лопта се може држати једном руком, са две руке и једном уз помоћ друге руке. У сва три случаја имамо више варијанти држања лопте (Попмихајлов (1984), Форетић (2007)): а) држање лопте једном руком: Држање натхватом представља држање лопте са горње стране, равномерно раширеним прстима који су целом својом дужином положени на њу. Битно је да се лопта чврсто држи прстима, док длан належе на њу чинећи простор између лопте и шаке што мањим. Оваквим држањем лопте и дуготрајним и систематским вежбањем ствара се способност осећаја за лопту, па тако и они са мањом шаком могу без проблема држати лопту једном руком и манипулисати њом. Савладавањем овог техничког елемента, лакше ће се научити технике додавања и шутирања. Држање лопте потхватом представља држање лопте са доње стране, тако да лопта својим обимом и тежином належе на длан и раширене прсте једне руке. Користи се пре свега у раду са оном децом која у почетку нису у стању да држе лопту натхватом, а као припрема за вежбе додавања. 20

22 Слика 4 Држање лопте натхватом Слика 5 Држање лопте потхватом б) држање лопте са две руке: Држање лопте са обе руке натхватом је чест начин држања лопте у рукомету. Горња половина лопте се обухвата отвореним шакама и равномерно раширеним прстима, тако да су палчеви међусобно приближени образујући угао који је нешто већи од 90. Користи се након хватања високо бачених лопти, као припрема за додавање, финтирање или шутирање. Држање лопте са обе руке потхватом се користи тако што се лопта држи са доње стране обема рукама. Прсти су равномерно раширени, а мали прсти су међусобно приближени и постављени под углом нешто мањим од 90. Као и код држања потхватом једне руке, мора постојати мали слободан простор између лопте и дланова. Користи се након хватања ниско бачених лопти и као припрема за даље акције и кретање са лоптом. в) држање лопте једном уз помоћ друге руке: Држање лопте једном уз помоћ друге руке натхватом се врши тако што се једна рука поставља са горње стране лопте равномерно раширеним прстима, док се друга рука поставља са стране. Палчеви су постављени близу или се додирују под углом од 90. Користи се након хватања високо бачених лопти, као непосредна припрема за додавање, финту или шут. Држање лопте једном уз помоћ друге руке потхватом се врши тако што се једна рука поставља са доње стране лопте равномерно раширеним прстима, док се друга рука поставља са стране, тако да су мали прсти приближени или се додирују. Овакво држање се користи након доласка у посед лопти које су ниско бачене или сакупљене котрљајући се по земљи, али и као припрема за ниско додавање, финту, шут или окрет око своје осе, тј. пивотирање. 21

23 Слике 6 и 7 Држање лопте једном уз помоћ друге руке Вежбе за обучавање држања лопте: играч самостално поставља лопту у руку преузимање лопте из једне у другу руку спуштање и подизање лопте са земље једном руком испуштање и хватање лопте истом руком док се још увек налази у ваздуху испуштање једном, а хватање лопте другом руком док је још у ваздуху замаси руком са лоптом у руци у свим правцима одбијање лопте од пода и хватање истом руком комбинације бацања лопте испод руке, иза леђа, преко главе, након окрета и хватање лопте на различите начине један играч чврсто држи лопту једном руком, док други покушава да му је извуче иста вежба са две лопте 5.2. Ставови са лоптом представљају карактеристичне и оптималне положаје тела који су најпогоднији за успостављање кретања или извршавање одређених техничких елемената, било да се ради о припреми за шут, финту или додавање. Имамо две врсте ставова са лоптом (Форетић, 2007): а) Паралелни став са лоптом се учи знатно лакше уколико је рукометаш претходно савладао технику основног паралелног става и одбрамбеног паралелног става. Он представља оптималан припремни положај. Стопала су размакнута у ширини рамена, са ослонцем на предњем делу. Колена су благо савијена, а труп усправан или благо повијен ка напред са главом у продужетку и погледом испред себе како би се имао бољи преглед игре. Лопта се држи у висини груди обема рукама које су савијене у лактовима. 22

24 Овакав став са лоптом је константно примењив, јер омогућава брзу промену смера кретања, пре свега лево и десно. б) Дијагонални став са лоптом је став при коме се стопала налазе у ширини рамена, али не у истој равни, већ је једна у искораку. Колена су благо савијена, а труп прав са подигнутом главом и погледом напред. Искорачна нога је супротна руци у којој се налази лопта. Рука у којој се налази лопта је у припреми за додавање или шут, налази се у заручењу испружена у висини главе, док се слободна рука налази испред тела савијена у лакту како би штитила тело и лопту од противника. Овакав став је посебно примењив у кретањима напред назад, приликом забадања, односно дубинског кретања. Додавање из оваквог става је много сигурније Хватање лопте представља технички елемент којим играч долази у посед лопте која се креће кроз ваздух и из њега се даље могу вршити разне активности додавање, шутирање, финтирање. Ово је један од основних рукометних елемената и примењује се константно током игре. Лопта се може хватати обема рукама, једном руком уз помоћ друге или само једном руком. Избор начина хватања лопте зависи од више фактора, а то су брзина лопте која се треба ухватити, време и простор које играч има на располагању, простор за амортизацију лопте (Форетић, 2007): а) хватање лопте са две руке је најчешће примењивани начин хватања лопте, а разлог за то је сигурност и стабилност којом се она хвата у односу на друге начине. Имамо два начина хватања лопте са две руке, а то су хватање натхватом и потхватом. Када говоримо о сигурности хватања лопте са две руке, пре свега се мисли на хватање лопте са две руке натхватом. Најважније је амортизовати упућену лопту, тачније силу којом она делује на руке и управо због тога оне морају бити у предручењу, опуштене и благо савијене у лактовима. Прсти су равномерно раширени, окренути на горе, док се палчеви додирују и постављени су под углом од 45-90, те се тако формира положај шака који даје сигурност при хватању лопте. Њихова размакнутост често има за последицу лопту која се хвата несигурно, испада и клизи из руку. Зато се овај детаљ мора посебно наглашавати и учити. Први контакт са лоптом врши се јагодицама палчева и кажипрста, а затим и осталих прстију. Покрет се наставља амортизујућим покретима прстију и шака ка телу. Оштрије бачене лопте се амортизују и у зглобу лакта. Овај начин хватања лопте се примењује у хватању високих и полувисоких лопти и као што је већ истакнуто, најчешће је примењиван начин хватања лопте. 23

25 Слике 8 и 9 Хватање лопте са две руке натхватом школски пример учења хватања лопте Други начин хватања лопте са две руке је хватање лопте потхватом. У овом случају руке се постављају тако да приликом хватања буду испод лопте. Опуштене су, благо савијене у лактовима, са равномерно раширеним прстима усмереним на доле. Мали прсти обе руке се међусобно додирују и постављени су под углом нешто мањим од 45. Након што лопта дође у контакт са шакама, долази до покрета амортизације лопте тако што се руке повлаче ка телу, а лопта подиже до висине груди. Овакав вид хватања лопте се примењује при ниско баченим лоптама. Слике 10 и 11 Хватање ниско бачених лопти потхватом 24

26 б) хватање лопте једном руком представља технички елемент који је чешће присутан код врхунских рукометаша, док младим рукометашима треба омогућити да га виде и науче, али га никако не треба форсирати и представљати као сигуран начин хватања лопте, јер он то није. Лопта се једном руком прихвата најчешће натхватом тако што је испружена и постављена у сусрет путањи лопте, опуштена и благо савијена у лакту. Први контакт са лоптом имају кажипрст и палац, те врхови осталих прстију који су равномерно размакнути и пружени на горе. Затим лопта улази у шаку од које креће амортизација и наставља се у зглобу лакта и рамена. Након тога лопта се обично поставља у заручење и подиже како би се извршило додавање или шут (Форетић, 2007). Овај начин хватања лопте представља врхунску технику и битно је да играчи могу да га искористе у ситуацијама када није могуће ухватити лопту са две руке када је лопта бачена брзо или непрецизно, када је друга рука заузета, са позиције пивотмена хватање лопте бачене у простор и слично. Такође, лопта се може хватати једном руком и потхватом, тако што се рука приликом хватања лопте постави тако да буде испод ње. Опуштена је, благо савијена у зглобу лакта са прстима равномерно раширеним и усмереним на горе. Први контакт са лоптом се остварује палцем и кажипрстом, а затим и јагодицама осталих прстију. Следи кратки амортизујући покрет повлачењем руке ка назад, а затим се лопта примиче телу (Форетић, 2007). Овакав начин хватања лопте примењује се у брзо и непрецизно баченим ниским лоптама, приликом сакупљања одбијене лопте, а често и са позиције кружног нападача. в) хватање лопте једном руком уз помоћ друге веома подсећа на хватања лопте једном руком, али помоћ друге руке даје додатну сигурност. Овај вид хватања лопте такође има своја два начина примене, а први је хватање натхватом где се примењује исти принцип као код хватања једном руком. Она је постављена према лопти, опуштена, благо савијена у зглобу лакта са опуштеним и равномерно раширеним прстима. Први контакт са лоптом имају палац и кажипрст, затим и остали прсти чиме почиње амортизација лопте. За то време, друга рука је видно савијена у зглобу лакта, обично под углом од 90. Она се поставља са стране и чека амортизацију руке која је прва дошла у контакт са лоптом. Након примицања, њена улога је обезбеђивање веће сигурности прихватања лопте. Други начин је хватање потхватом уз помоћ друге руке. Као и приликом хватања лопте једном руком, она је постављена тако да приликом хватања лопте буде постављена испод ње. Такође је рука опуштена и благо савијена у зглобу лакта, прсти су равнометно раширени, окренути на горе и први контакт са лоптом се врши палцем и кажипрстом. Прихватање се наставља јагодицама осталих прстију и шаком, те се лопта амортизује савијањем у зглобу лакта и приношењем лопте телу, Друга рука се налази са стране, савијена је у лакту и помаже руци која је прва дошла у контакт са 25

27 лоптом у моменту амортизације ка телу и тиме дају сигурност прихватању лопте (Форетић, 2007). Оба начина имају своју примену у различитим ситуацијама, најчешће када се нема довољно времена за прихватање лопте обема рукама, те код прихватања лопти које су се одбиле у простор или у ситуацијама прихватања лопте са позиције кружног нападача Додавање лопте је један од основних елемената рукометне игре који је константно заступљен. Додавање представља сарадњу лоптом између два играча. То се чини у моментима започињања напада, у организацији нападачких акција, када је саиграч у изгледној ситуацији за постизање поготка, када су истрошени дозвољени кораци са лоптом, при извођењу лопте након прекида итд. Свако додавање се може извести у месту, кретању, скоку, а начин додавања може бити једном руком или са обе руке. У зависности од путање лопте која се додаје, оно може бити праволинијско, параболично или од тла. Такође, атрактивност рукомета се огледа и у не тако честим специјалним додавањима. Праволинијско додавање се користи најчешће, јер омогућава најбржи и најсигурнији начин преноса лопте од играча до играча. Примењује се у организацији позиционог напада, брзог преноса лопте у контранападу, али и као последње додавање пред реализацију, као асистенција. Параболично додавање је ређи вид преноса лопте и користи се у ситуацијама када је играч онемогућен да директно и праволинијски дода лопту саиграчу, већ мора пребацити противничког играча (или играче). Такође, има честу примену у дугим додавањима приликом истрчавања контранапада. Додавање од тла је најспорије додавање и користи се само у специфичним ситуацијама, односно када није могуће додати поред или преко противничког играча, а веома често и као асистенција саиграчу на позицији кружног нападача. Предност овог додавања је могуће играње противника ногом, чиме би се по правилима лопта поново доделила играчима који су до тада били у њеном поседу (Форетић, 2007). а) Додавање лопте једном руком је најчешће примењиван начин додавања и ту се пре свега мисли на додавање замахом поред главе, а такав начин додавања (бацања) проистекао је из природног покрета бацања који је примењив у многим спортским гранама (бацачким дисциплинама у атлетици, ватерполу, бејзболу, америчком фудбалу итд.). Битан предуслов у методици учења додавања је искорачни став и он представља припремни положај. Ако говоримо о десноруким играчима, тежиште тела је на тзв. задњој нози, односно десној нози. Труп тела је у благом засуку супротно од искорачне ноге која је благо савијена у зглобу колена, а такав положај трупа доприноси лакшем одвођењу у заручење руке у којој се налази лопта. У том положају лакат је савијен под углом од 90 и налази се негде у висини рамена или мало изнад те тачке, док се шака у 26

28 којој је лопта налази изнад висине главе. Друга рука се налази у предручењу, у висини груди или браде, савијена у зглобу лакта под углом од 90. Ово је положај затегнутог лука који даје могућност ефикасног деловања на лопту. Из њега следи одсук, односно враћање положаја трупа у првобитни положај, а све почиње од скочног зглоба ноге у заножењу, преноси се преко зглоба колена, затим кука и на крају трупа. Цео покрет је усаглашен са преношењем тежишта тела на искорачну ногу. Те усклађене покрете прати на првом месту раме руке у којој се налази лопта, а по доласку у паралелан положај са другим раменом, покрет избачаја настављају лакат кретањем подлактице у смеру бацања, а потом и шака у којој се налази лопта. Покрет се завршава тако што су прсти шаке након избачаја лопте испружени у смеру додавања. Оваква додавања најчешће користе три спољна играча у својој сарадњи. Слика 12 Додавања се најчешће изводе једном руком Уз овај начин додавања, сарадња саиграча на краћим растојањима (7,8м) се најчешће врши додавањем лопте кратким замахом. Након прихваћеног додавања, лакат савијен под углом од 90 (или више) се доводи у висину рамена или мало изнад те тачке, док шака са лоптом иде горе, назад и у страну и долази до последње тачке која се налази иза лакта, чиме је извршена припрема за додавање. Из таквог положаја раме руке у којој се налази лопта креће напред у правцу додавања, а по доласку у паралелан положај са другим раменом, покрет избачаја наставља лакат. Шака и подлактица иду нагло доле, а такав енергичан покрет враћа зглоб лакта назад и горе и цео покрет избачаја се завршава флексијом шаке. Назив за овакав низ покрета је бич техника, јер подсећа управо на замах бичем. 27

29 Приликом додавања на већим растојањима (нпр. приликом контранапада) користи се додавање дугим замахом. Најчешће се изводи након залета, а он може бити бочни (доножни, заножни, преножни) и чеони (са окретањем и без окретања стопала). Ови залети ће детаљније бити објашњени у поглављу које говори о бочном шуту. Лопта се приликом додавања дугим замахом доводи иза тела, тако што се покрет у зглобу рамена наставља уназад, лакат се скоро исправља, а шака са лопом је скоро у супинацији иза тела у висини рамена. Отклон трупа тело доводи у бочни положај у односу на правац додавања. Ако говоримо о избачају десноруких играча, тежина тела је на десној нози, која је полусавијена, а избачај започиње њеним наглим опружањем, док се десни кук из засука окреће у правцу додавања, а тежина тела пребацује на искорачну ногу. Долази до одсука, контракције трбушних мишића и ланац покрета се прабацује на руку редоследом раме, лакат, шака. Лопта се из заручења преко узручења и предручења избацује из шаке, а она свој пут завршава на супротном колену. Још једна врста додавања једном руком је додавање лопте у страну увртањем подлакта. Руке су благо савијене у лактовима и прихватају лопту испред груди. Кроз пронацију подлакта, рука у којој се налази лопта иде у одручење кроз хоризонталну раван, лакат се нагло опружа и палмарном флексијом шаке се врши избачај. Овакво додавање се може назвати и бочним додавањем, а користи се најчешће на кратким растојањима, приликом забадања или брзог преноса лопте у страну. Слика 13 Додавање у страну увртањем руке Додавање једном руком је, као што је већ поменуто, најчешће распрострањено додавање у рукомету. Користи се у свим деловима игре, приликом изношења лопте из одбране, контранапада, током позиционог напада, на кратким, али и дугим растојањима, приликом забадања и асистирања. Као такав елемент, он представља основу учења шутирања лопте на гол. 28

30 б) Додавање лопте са две руке Може се извести на више начина изнад главе, иза главе, са груди, одоздо... Не представља доминантан начин додавања, али има и те како корисну сврху, пре свега када је неко додавање потребно извршити у што краћем року од пријема лопте у посед. Лопта се у већини случајева хвата са две руке и у ситуацијама када је потребно што пре је пренети саиграчу, често се прибегава најбржем решењу, а то свакако може бити додавање са две руке. Додавања са обе руке се најчешће примењују приликом контранапада или асистенције саиграчу који је у непосредној близини (Форетић, 2007). в) Додавање из скока је једним делом пресликано додавању замахом поред главе, са основном разликом да се изводи након одскока од тла. Скок се може извести из места или након кретања, најчешће супротном ногом од руке у којој се налази лопта, а нешто ређе истом ногом или суножно. Такође, једна од разлика је и угао између надлактице и подлактице у моменту подизања руке у заручење. Наиме, додавање из скока најчешће произилази из изненадног одустајања од шута на гол, те се током скока и промене одлуке, лопта додаје саиграчу. У оваквим ситуацијама се најчешће дешава да је зглоб лакта постављен под углом већим од 90 и то је једна од основних разлика у односу на шутирање. Осим због одустајања од шутирања на гол, ово додавање се изводи и када је блок одбрамбених играча добро постављен, али и када се приликом извођења скок шута неко од саиграча својим кретањем нађе у изгледнијој ситуацији за постизање поготка. г) Специјална додавања су додавања која красе играче вишег техничког знања и умећа. Она нису основни начин преноса лопте до саиграча, али осим своје атрактивности, могу бити и веома корисна. Са почетницима никако не треба радити на овом начину додавања, јер ће они вероватно из радозналости желети често да их користе, а то не може бити корисно за њих. Специјална додавања треба учити у већ поодмаклој фази знања техничких елемената како би се игра играча оплеменила. Специјалним додавањима називамо додавање лопте иза леђа, иза главе, између ногу (Попмихајлов, 1984). Вежбе за обучавање додавања и хватања лопте: у паровима додавање лопте једном руком из паралелног става и хватање са две руке испред груди иста вежба, али се уводи скип иста вежба, али је при додавању став искорачни додавање и хватање у скипу уз смањење и повећање растојања додавање са две руке (изнад главе, са груди, између ногу које су у широком раскорачном ставу) додавање са две руке изнад главе отклоном трупа у леву и десну страну 29

31 додавања вршити у различитим висинама, тако да се могу комбиновати и начини хватања лопте (хватање једном руком, једном уз помоћ друге, ниско, полувисоко, високо) додавање дугим замахом у паровима на растојању половине терена додавање дугим замахом у виду контранапада вежбе у тројкама и четворкама, може се мењати редослед додавања како се не би увек додавало у исту страну додавање, а затим и трчање на место саиграча коме је додата лопта рукометна игра на два гола са посебно посвећеном пажњом додавањима и хватањима 5.5. Вођење лопте је технички елемент који представља одбијање лопте од тла, а може се изводити у месту или кретању (праволинијском или са променом правца). У свим случајевима основа вођења и контролисање лопте од стране играча је иста. Методику учења овог техничког елемента тренер мора базирати на осећају за лопту, односно вођење мора бити фино, контролисано равномерно раширеним прстима који су опуштени, а сам конктакт са лоптом врши се искључиво горњим деловима прстију и то претежно јагодицама покрет шаке, а затим и зглоба лакта и рамена. Ангажованост више зглобова зависиће од висине вођења лопте, односно што је вођење лопте на већој висини, то се и више зглобова руке укључује у покрет. Вођење лопте представља њено потискивање са горње стране, јер уколико би се она контролисала са доње стране, неминовно би било окретање зглоба шаке и лопте, а у том случају такво кошаркашко вођење би по рукометним правилима било окарактерисано као неправилно и лопта би била одузета и додељена противнику. Осим правила контакта само горње стране лопте, у методици учења овог техничког елемента веома је битно да се истакне да се она потискује право у односу на тло уколико играч стоји у месту, односно укосо уколико се играч креће. Што је већа брзина кретања, то је угао одбијања лопте већи (Попмихајлов, 1984). Такође, лопта се води поред и испред тела даљом руком од противника како би је телом и другом слободном руком обезбедили, односно онемогућили противника да је узме у свој посед (Форетић, 2007). 30

32 Слика 14 Вођење лопте потискивање, одбијање и амортизација Битно је нагласити, али и научити младе рукометаше да се лопта не удара, већ потискује (Томљановић, 1982). Након потискивања, следи њен пут ка тлу, али и одбијање и враћање ка руци. Одбијена лопта се прихвата руком раширених прстију и амортизује како би се што више умирила и ставила под контролу игача. Такође, играчима треба стално скретати пажњу да што мање гледају у лопту током вођења. Поглед мора бити уперен у простор како би се пратила игра, односно положај противника и саиграча, а положај лопте се контролише периферним видом. Временом се вођење усавршава да уопште није потребно гледати лопту. Играче треба учити контролисању лопте и левом и десном руком, без обзира која им је рука доминантна (Попмихајлов, 1984). Иако се деца морају обучавати добром вођењу лопте и њеној контроли, оно не сме бити примарно током саме игре. Вођење лопте даје могућност противнику да чека повољан моменат за одузимање лопте на путу од руке до тла и обрнуто. Такође, успорава игру и даје противнику времена да се врати у одбрану и консолидује приликом одбране. Савремени рукомет је веома брз спорт са огромним бројем различитих кретања и техничких елемената и често вођење лопте представља сувишан потез. Вођење лопте треба користити само у моментима када је то неопходно, а у свим осталим деловима тренинга или утакмице младе играче форсирати да што мање воде лопту, да играју што брже, односно да брже и ефикасније размишљају и самим тим долазе до нових решења у циљу постизања поготка и савладавања противника. У зависности од висине у којој се лопта дочекује након одбијања од подлоге, разликујемо високо (у висини рамена), средње (изнад висине кука, а испод висине рамена) и ниско вођење (испод висине кука) (Томљановић, 1982). 31

33 Вежбе за обучавање вођења лопте: у месту: вођење лопте у месту једном руком у висини кука (лева и десна) вођење лопте у месту левом, па десном руком вођење лопте у месту наизменичном променом руке (лева десна) вођење лопте у месту променом висине вођења (ниско високо) на знак тренера; промена висине вођења се врши почучњем вођење лопте са променом висине вођења без гледања лопте вођење лопте у месту са променом руку уз наглашен рад ногу скипом вођење лопте са променом руке (кроз ноге, иза леђа) у кретању: вођење лопте у праволинијском кретању левом, па десном руком вођење лопте у праволинијском кретању наизменичном променом руку вођења вођење лопте променом начина кретања (кораци, скип, трчање, високо подигнута колена, поскоци...) вођење лопте у слалому између равномерно распоређених сталака (или било каквих маркера, столица, лопти, осталих рукометаша) вођење лопте у слалому између неравномерно постављених сталака вођење лопте са наглом променом правца кретања тренер одређеним знаком (нпр. покретом руке) одређује правац кретања играча и висину вођења лопте; погред играча право испред у паровима: вођење лопте са противником (паром) који га прати и омета вођење вођење лопте са противником који покушава да одузме лопту вођење лопте са циљем проласка одбрамбеног играча вођење лопте у означеном простору (9м, кошаркашки терен, половина терена...) уз ометање од стране свог паратнера у истом задатку са две лопте: вођење две лопте одбијање две лопте суручно и разноручно вођење једне лопте ниско, друге високо; промена висине вођењем 32

34 Слика 15 Вођење лопте променом смера кретања 5.6. Подизање лопте са тла је технички елемент који се примењује у ситуацијама када лопта стоји или се котрља по тлу и њиме рукометаши најефикасније могу узети лопту у свој посед. Постоји више различитих начина да се то учини, али при сваком се користи искорачни став у страну получучњем (Форетић, 2007). Разлике су истакнуте у положају шака и у односу на то лопта се може узети у посед: Једном руком натхватом даљом руком у односу на противника, док се ближа може користити за давање додатне сигурности и заграђивања противника. Контакт са лоптом се врши на њеној горњој половине равномерно раширеним прстима. Након што је играч поклопи, лопта се чврсто обухвата и подиже са тла и поставља испред груди. Једном руком потхватом такође се до лопте долази руком даљом у односу на противника, док се другом заграђује простор. Овога пута се рука поставља под лопту тако да се контакт остварује на њеној доњој половини и на тај начин лопта буквално улази у шаку чији су прсти равномерно раширени. Након обухватања лопте, зглоб шаке се окреће према унутра, прелази се на држање лопте натхватом и она се подиже испред груди. Обема рукама натхватом лопта се подиже са супротне стране у односу на противника, а контакт се врши на њеној горњој половини обема рукама са равномерно раширеним прстима. Пожељно је да палчеви и кажипрсти обе руке буду у контакту како би узимање лопте са тла било сигурније, без могућности да лопта проклиза кроз шаке. Обухватањем обема рукама лопта се подиже до висине груди и спремна је за наставак активности играча. Обема рукама потхватом такође се лопта подиже са супоротне стране у односу на противника и то обема рукама постављеним 33

35 испод лопте како би она буквално ушла у руке. Руке су у међусобном контакту малим прстима, а након оствареног контакта са доњом половином лопте и узимања исте у посед, она се подиже са тла до висине груди и спремна је за наставак акције. Једном руком уз помоћ друге као и у свим претходним случајевима лопта се подиже са стране супротне од противника који је најближи. На лопту се истовремено делује обема рукама равномерно раширених прстију, тако што рука ближа лопти на њу делује потхватом, а друга рука делује натхватом. На тај начин се контакт са лоптом остварује и са горње и са доње стране истовремено. Након обухватања лопте она се подиже до висине груди и спремна је за наставак активности. Сви поменути начини подизања лопте са тла имају сличну примену, односно играчи их користе у ситуацијама када треба што брже доћи до лопте која стоји, одскаче или се котрља по тлу, у ситуацијама борбе за тзв. ничију лопту, након чега се лопта може узети у свој посед, започети напад или контранапад. Вежбе за обучавање подизања лопте са тла: натхватом једне руке подизање са тла лопте која мирује потхватом једне руке подизање лопте која се котрља по тлу ка играчу потхватом једне руке подизање лопте која се котрља по тлу од играча натхватом обе руке подићи лопту која мирује натхватом обе руке подићи лопту која се котрља (ка и од играча) исте вежбе поновити подизањем лопте једном уз помоћ друге руке * осим котрљања, кретање лопте може бити и поскакивање по подлози Слика 16 Подизање лопте са тла натхватом обе руке 34

36 5.7. Финтирање Финта или варка је технички елемент који нападач примењује ради стицања временске или просторне предности у односу на одбрамбеног играча који га чува. Стварањем те предности нападач се, ако не у потпуности, макар на моменат ослобађа свог чувара и себи омогућава више решења за наставак напада повољнију позицију за шут, повлачење још једног или двојице одбрамбених играча, ствара тренутни вишак и простор за додавање или асистенцију саиграчу. Финтирањем се противник наводи на погрешан закључак, а након тога се извршава замишљена акција. Стога се свака финта састоји из два дела лажни (привидни) део који је максимално уверљив и наглашен како би противник на њега реаговао и стварни (извршни) део који је максимално брз и енергичан како би се створена предност искористила. Свака финта би се требало извести на удаљености око 1 1,2м од одбрамбеног играча, ако је могуће већ на првом кораку од прихватања лопте (Форетић, 2007). Финте са лоптом можемо поделити и на финте лажног кретања, финте додавања и финте шутирања (Попмихајлов, 1984). а) Финте лажног кретања: Једнострука финта у јачу страну најучесталија и најједноставнија финта. Управо због тога ово је прва финта коју уче млади рукометаши. Методски, финта ће се у почетку учити са поченим положајем из места, а након савладавање технике и у кретању. Код извођења првог корака потребно је да буду задовољена 5 параметара првог корака: растојање од противника је 1 1,2м; дужина корака мора бити оптимална; тежина тела пренета на искорачну ногу која је благо савијена у колену; стопало је постављено равно напред; положај трупа је усправан. Извршни део финте започиње снажним опружањем искорачне ноге и паралелним одскоком са леве на десну ногу (за десноруке), чиме се тежина тела пребацује на другу ногу. Потом следи искорак левом ногом равно напред чиме се врши пролаз у слободан простор, а финта се завршава скок шутом. Извршни део финте се мора урадити максималном брзином како би се искористила указана предност у односу на одбрамбеног играча који је испратио лажно кретање. 35

37 Слика 17 Учење једноструке финте у јачу страну Једнострука финта у слабију страну из паралелног става се врши искорак десном ногом (за десноруке). Искорачна нога је благо савијена зглобу колена и тежина тела се пребацује на њу малим отклоном трупа у исту страну. Овај покрет представља лажни део финте. Морају се задовољити свих пет параметара првог корака који су истакнути код једноструке финте у јачу страну. Извршни део финте започиње снажним опружањем искорачне ноге и одскоком са десне на леву ногу уз вођење лопте левом руком (даљом од противника). Након једног вођења, кретање се наставља равно напред уз два корака (десном, па левом ногом), након чега следи скок шут и завршетак извођења финте. Финта отклоном ( превеславање ) изводи се из паралелног става. Тежина тела се благо пребацује на десну ногу (за десноруке) чиме се извршава лажни део финте. Потом следи нагли пренос тежине тела на леву ногу. Истовремено се врши отклон трупа уз прегиб тела на исту страну, при чему се рука са лоптом у шаци опружа и врши кружни покрет (попут завеслаја у пливању) чиме се заобилази одбрамбени играч. Упоредо са кружним покретом руком и отклоном, врши се други корак, односно прекорак десном ногом напред у слободан простор. Након пролаза следи и трећи завршни корак са кога се врши скок шут (Форетић, 2007). 36

38 Слика 18 Финта отклоном Двострука финта може се извести у јачу и слабију страну. Потребно је претходно познавање једноструких финти. Двострука финта у јачу страну започиње једноструком финтом у слабију страну искораком десне ноге (за десноруке). Међутим, уместо одскока у лево, врши се само откорак левом ногом уз пребацивање тежине тела на њу. Потом се тежина тела поново преноси на десну ногу, након чега следи искорак левом ногом равно напред и скок шут ка голу противника. Двострука финта у слабију страну почиње једноструком финтом у јачу страну. Врши се искорак левом ногом (за десноруке), а потом само одкорак десном у страну уз пребацивање тежишта тела на њу. Потом се тежина тела поново пребацује на леву ногу након чега следи једно вођење левом руком (како не би дошло до грешке у корацима) и још два корака равно напред (десна, лева) и скок шут ка голу. б) Финта лажног додавања: за разлику од претходно објашњених финти, финта лажног додавања се изводи из искорачног става. На претходно прихваћену лопту од стране саиграча, из таквог става, са трупом окренутим ка играчу коме би требало да се дода лопта, рука са лоптом у шаци се доводи у заручење, лакат је под углом од 90, глава и поглед су, као и труп, 37

39 усмерени у правцу лажног додавања. Из наведеног става се врши замах, али уместо додавања, започиње стварни (извршни) део финте. Заустављањем избачајног покрета врши се окретање тела око уздузне осе са ослонцем на предњем делу стопала искорачне (леве) ноге. Спуштањем лопте уз тело и већ поменутим окретањем тела, врши се искорак десном ногом директно испред тела, а потом следи завршни корак левом ногом који је усмерен ка голу. Финтом лажног додавања се одбрамбени играч наводи да прати кретање лопте и замах додавања то кретање наставља. Међутим, нагла и брза промена одлуке нападача, те промена смера кретања, доводи одбрамбеног играча у подређен положај и уколико се финта уради ваљано и довољном брзином, његово кретање ће бити нарушено и нападач ће имати довољно простора и времена да то искористи и постигне погодак или направи тренутни вишак (Форетић, 2007). в) Финте лажног шута: Финта лажног шута почетни положај је искорачни став левом ногом (за десноруке). До овог положаја се може доћи на првом кораку од прихватања лопте, али и залетом. Рука је у крајњем заручењу спремна на шут, врши се уверљив замах руком, идентично као када се шутира на гол, тежина тела се премешта на искорачну ногу. Лажни део финте се завршава оног момента када је лакат руке којом је играч замахнуо прешао линију тела. У овом тренутку се нагло зауставља избачајни покрет, рука са лоптом се савија и спушта испред тела, а истовремено се врши окретање тела око уздузне осе са ослонцем на предњем делу стопала искорачне ноге, тако да се други корак врши директно испред тела, а играч потпомогнут инерцијом замаха и заштитом руке савијене испред тела пролази поред одбрамбеног играча са стране супротне избачајној руци. Трећи корак се врши директно ка голу након чега играч поново долази у искорачни став и спреман је да упути шут ка гол. (Форетић, 2007) Уколико су већ направљена три корака, након замаха се лопта може водити једним одбијањем од подлоге, а затим наставити кретање до коначног пролаза поред противника и шута на гол. Уколико се лопта не поведе, постоји опасност да дође до лошег тумачења правила игре и одузимања лопте због грешке у корацима. Оваква финта се примењује када постоји више простора између одбрамбених играча. Финта окретом као и у случају претходно објашњене финте и код извођења финте са окретом почетни положај је искорачни став левом ногом (за десноруке), док је рука у овој почетној фази извођења у крајњем заручењу спремна за упућивање шута ка голу. На првом кораку, искорачна нога је благо савијена, а замахом лажног шута, тежина тела се преноси на њу. Ово уједно представља и лажни 38

40 део финте. Он се завршава заустављањем замаха након што лакат пређе линију тела, лопта се доводи испред тела. Потом следи ротација тела око уздужне осе за 360 (мада се ретко када направи пун круг у ротацији). Тело се ротира уназад, на страну супротну од руке којом се шутира, а ослонац је на предњем делу стопала леве ноге. Ротација тела се завршава искораком десне ноге према напред у циљу обиласка одбрамбеног играча у страну супротну избачајној руци. За то време тело је у усправном положају. Потом следи трећи корак директно ка голу који доводи играча у положај слободног шута. Између другог и трећег корака се може додати једно вођење како не би дошло до погрешног тумачења правила од стране судија и одузимања лопте услед грешке у корацима. Ова финта се користи при дубоко постављеним одбранама или када се може искористити простор између одбрамбених играча (Форетић, 2007). Слика 19 Финта са окретом Вежбе за обучавање једноструке финте: (*методски поступак обучавања једноструке финте у јачу и слабију страну ради се истовремено) у месту: први део финте (контролисати 5 параметара) други део финте одскок у страну и трећи корак (код финте у слабију страну, вођење између другог и трећег корака) цела једнострука финта (у јачу и слабију страну) у поскоцима, корачању и трчању: припремне вежбе скоковима на једној нози са стопалом постављеним равно напред, скоковима са десне на леву и са леве на десну ногу, одскоци под углом од 90 играч корача и на један метар удаљености прима лопту и ради финту (у обе стране) 39

41 иста вежба са дуплим пасом иста вежба; након финте и скока, лопта се враћа пару, тј. одбрамбеном играчу дупли пас са трећим играчем, финте у обе стране и враћање лопте играчу од кога је добијен пас колона играча на позицији бека; након дуплог паса са другим беком или крилом, финта у јачу или слабију страну се ради на непомичном одбрамбеном играчу иста вежба, али је одбрамбени играч активан (својим постављањем и кретањем омета нападача) Вежбе за обучавање осталих финти: (*њихова обука се ради синтетичким методом, тј. увежбавањем у целини) анализа и демонстрација финта отклоном двострука финта у обе стране финта лажног додавања финта лажног шута финта са окретом након дуплог паса у пару на 9м, финта по избору, пролаз и шут на гол Слике 20 и 21 Промена правца кретања на тренеров знак и финта у игри 1 на 1 40

42 5.8. Шутирање је вид бацања лопте према голу које има за циљ постизање поготка. Изводи се субмаксималном или максималном снагом, чиме се покушава изненадити противничка одбрана и голман (Малић и Томљановић, 1982). Сваки шут се може извести из места, кретања, окрета, скока или пада. У односу на начин кретања лопте, разликујемо праволинијско (директно) шутирање, шутирање у луку (лоб), шутирање од пода ( жабица ) и шутирање са ротацијом лопте ( кокица ) (Форетић, 2007). Праволинијско (директно) шутирање је и најчешћи начин шутирања. Лопта се праволинијски креће кроз ваздух прелазећи најкраћи пут и на тај начин најбрже стиже до циља. Правац кретања лопте може бити паралелан са подом или под одређеним углом, што представља додатну отежавајућу околност по голмане. Праволинијско шутирање се примењује са свих играчких позиција. Шутирање у луку (лоб) представљају бацање лопте на гол високо у луку, чиме се пребацује голман. Примењује се у ситуацијама када голман изађе превише испред гола, а најчешће са позиција крила и пивотмена, приликом контранапада и извођења седмераца. Лоб представља атрактиван начин шутирања, али се мора опрезно примењивати, јер је овакав вид шутирања спор, те се може лако десити да га голман осујети и на тај начин лако дође у посед лопте. Шутирање одбијањем лопте о под ( жабица ) представља шут под одређеним углом, тако да долази до одбијања лопте о под непосредно испред голмана, чиме додатно отежава његову одбрану. Шутирање са ротацијом лопте ( кокица ) је специјални начин шутирања и најчешће га користе крилни играчи услед ускакања у простор под малим и неповољним углом. Кретање лопте се врши ротацијом и обавезним контактом са подом, чиме лопта након одбијања заобилази голмана. Поред крила, овај шут је примењив и у контранападу, при извођењу седмераца или након пролаза и скока са 6 до 7 метара удаљености од гола. Слике 22 и 23 Лоб и кокица ; начини шутирања при којима се строго води рачуна о голманском кретању 41

43 Шут са тла а) Основни ударац са тла представља готово идентичан покрет основног додавања, а разлика је свакако у интензитету покрета и избачаја лопте ка голу. Изводи се са тла из искорачног става са тежином пребаченом на тзв. задњу ногу (десну ногу за десноруке), тело је благо заротирано у страну на којој се налази лопта. Десна рука којом се изводи шут поставља се у крајње заручење у висини или мало изнад висине главе, док се слободна рука поставља испред тела благо савијена у зглобу лакта. Овај положај представља припремни положај из кога следи синхронизовано деловање мишића опружача скочног зглоба, колена, зглоба кука чиме се кук десне ноге избацује напред, а тело ротира. Покрет шута се даље наставља преношењем тежине на леву ногу и избацивањем рамена руке којом се шутира према напред. Рука са лоптом је благо савијена у зглобу лакта и заостаје за покретом рамена. Тек када раме дође у раван са трупом, лакат, шака и прсти који обухватају лопту настављају кретање, а након самог избачаја наставља се кретање руке која је избацила лопту све до супротног колена. То кретање прати и труп, а нарушена равнотежа се коригује искораком супротне ноге (Форетић, 2007). Овакав покрет омогућава снажно, дуго и ефикасно деловање на лопту, а сликовито се може описати и младим еластичним стаблом или прутом, чији бисмо врх повукли ка себи, савили му тело и направили лук. Након пуштања врха, уследило би исправљање почевши од дна, а преношењем енергије, највећу брзину испољило би на врху, попут бича (Малић и Томљановић, 1982). Таквим шутом се лопта упућује на гол у висини или изнад висине главе, а најниже у висини рамена. Најчешће се користи приликом упућивања удараца са бековских позиција, када се створи простор за упућивање шута, без трошења времена на додатну припрему или скок. Са аспекта методике, на почетку се учи само покрет избачаја, а његовим правилним савладавањем, лако се допуњује корацима који претходе избачају, те се овај шут може вршити након три, два или само једног, тј. првог корака. Слика 24 Шут са земље 42

44 б) Чеони шут је једна од варијанти основног шута са тла, али се изводи најчешће у пуном трку са исте ноге у односу на руку којом се шутира (десна нога десна рука). Као што је већ истакнуто, изводи се из претходног кретања, а обично одбрамбени играчи и голман не очекују да ће противник упутити шут без претходне припреме. Управо то је предност оваквог начина шутирања. Колено искорачне ноге је скоро испружено, док су раме и лакат руке у којој се налази лопта у благом заручењу под углом од око 90, као код додавања кратким замахом. Лакат је у висини рамена. Из већ објашњеног положаја, избачај започиње наглим и енергичним покретом трупа ка напред, наставља га раме, а завршавају лакат и шака у смеру бацања, а све се изводи у истом ритму, без ремећења кретања (Форетић, 2007). Овакав начин шутирања могу користити и играчи бековских позиција без кретања пре и после шута, а најчешћу примену играчи налазе у контранападу, када се током трчања, пре очекиване припреме за скок шут, изненада упути ударац ка голу и у потпуности настави кретање као да шута није ни било, тј. без ремећења технике трчања. Слика 25 Изненадни чеони шут у контранападу Вежбе за обучавање чеоног шута: у паровима чеоно додавање (десна нога, десна рука) на 6 9м удаљености повећава се удаљеност и након додавања се наставља кретање ширина додавања је повећана до ширине терена једно вођење, два или три корака, додавање, наставак кретања иста вежба, додају се 2,3 вођења 43

45 колона на 15м од гола, трчкарање са вођењем и извођење чеоног шута на гол уз прекид вођења на растојању од 10м од гола иста вежба, али се врши дупли пас са саиграчем који стоји на 9м од гола истрчавање контранапада са вођењем лопте и извођењем чеоног шута на гол након дугог додавања голмана, играч истрчава контранапад и изводи чеони шут на гол в) Бочни шут се изводи из претходног кретања које се може извести на више начина, а називе су добили према начину на које је тело постављено у односу на правац кретања и усмерености ка голу. Постоји 5 начина залета који рукометаши користе као припрему за бочни шут: доножни, заножни, преножни, чеони са окретањем стопала и чеони без окретања стопала. Доножни залет је најједноставнији и први се учи. Играч је левим боком окренут ка правцу шутирања. Први корак се изводи левом ногом, затим се десна докораком привуче левој и након ослонца на њу следи последњи корак левом ногом, а стопало се поставља у правцу шута. Заножни залет започиње левом ногом (играч је боком окренут ка голу), док се други корак изводи укрштањем десном иза леве (заножење). Трећи корак је левом ногом (откорак), стопало се поставља равно напред ка правцу шутирања. Преножни залет такође започиње левом ногом, а играч је као и у претходним случајевима, боком окренут ка правцу шутирања, тј. голу. Потом се десном ногом врши наскок преко и испред леве. Трећи корак се поново врши левом ногом са стопалом постављеним у правцу шутирања (додавања). Чеони залет са окретањем стопала започиње левом ногом равно напред ка голу. Такође, и тело је окренуто у истом правцу. Следи наскок на десну ногу при чему се стопало окреће за 90 у односу на правац шутирања (додавања), а потом и трећи корак левом ногом право ка голу након чега следи шут. Чеони залет без окретања стопала такође започиње левом ногом у правцу шутирања (додавања). Следи наскок на десну у истом правцу, а залет се завршава шутом са леве ноге. У свим поменутим случајевима избачај се може извести на више начина. Један од њих је класичан приликом кога је рука са лоптом у заручењу, у висини или изнад висине главе. Осим овог, лопта се ка голу може упутити у висини бока, тако да је рука у тренутку избачаја паралелна са тлом. Шутеви са тла су карактеристични за играче бековских позиција и користе се пре свега у позиционом нападу. 44

46 Слике 26 и 27 Бочни шут са земље се може извести на више различитих начина Вежбе за обучавање бочног шута: у паровима, по ширини терена, указати на сличност додавања дугим замахом; додавање из места из искорака, а потом и сва три корака додавање у паровима додавање након доножног залета додавање након заножног залета додавање након преножног залета додавање након чеоног залета са окретањем стопала додавање након чеоног залета без окретања стопала колона, након најмање једног вођења шут на гол са удаљености од 9м (залет доножни, заножни, преножни, чеони са и без окретања стопала) иста вежба, бочни шут након дуплог паса неколико забадања и бочни шут на гол колона по средини гола, неометано извођење сваке врсте бочног шута на гол истој вежби се додаје у почетку пасиван, а потом и активан играч одбране који играче омета блокирањем шута разне комбинације додавања (крило бек, бек средњи бек...) и бочни шут на гол Шут из скока је најчешће примењиван начин шутирања, без обзира да ли се ради о играчима бековских позиција, крилима или кружним нападачима. Разликујемо скок шут у вис и скок шут у даљ. Који год да је начин у питању, одликује га више фаза: залет, одскок, лет у коме се изводи шут и доскок. У већини случајева скок се врши са ноге супротне од руке којом се шутира, али се то може учинити и са исте ноге, као и суножним одскоком. а) Скок шут у даљ у игри користе пре свих линијски играчи крила и пивотмен, али и сви други приликом пролаза на 6м или контранапада. 45

47 Сврха скок шута у даљ је долазак ближе голу, односно стварање што боље позиције и већег угла из кога би се угрозио противнички голман. Скок шут у даљ се састоји из већ поменуте 4 фазе залет, одскок, лет при коме се узводи шут и доскок (Попмихајлов, 1984). Крилни играчи ускачу у голмански простор и препоручљиво је да то чине крећући се из угла терена ка линији седмерца. Скок изводе и у даљ и у вис, чиме себи отварају простор за квалитетнију позицију из које би угрозили гол противника (Форетић, 2007). Залет је веома битан, јер без доброг залета, играч не може остварити добар, правовремени скок, са остварењем већег угла из кога ће шутирати. Након два или три корака залета од којих је претпоследњи нешто дужи, а последњи краћи, следи одскок који се врши максимално у вис, а управо претходни залет највише утиче на даљину скока. Одскочна нога је опружена, тело у засуку, а замајна нога испред тела. Лопта се доводи у позицију за шут најчешће полукружно са стране (може и полукружно доле и горе). Лакат је савијен под углом већим од 90, док се слободна рука поставља испред тела ради одржавања равнотеже у фази лета. У највишој тачки лета долази до опружања замајне ноге, контракције трбушних мишића, а замахом руке и флексијом шаке следи избачај лопте након чега следи доскок. Слика 28 Скок шут у даљ са крила Слика 29 Скок шут у даљ са позиције кружног нападача У недостатку довољно простора за залет, крилни играчи понекад врше одраз и са тзв. слабије ноге, а за разлику од њих који могу и морају имати залет ради остварења што бољег угла шутирања, играчи са позиције кружног нападача у већини случајева готово да немају времена и простора за било какав залет, већ скок шут у даљ изводе из позиције у којој се налазе у датом моменту прихватања лопте. Често су те позиције тешке, те одраз изводе суножно, окренути боком ка голу, а понекад и окренути леђима, те ротацију тела извршавају током лета. Наравно, као и у случају крилних играча, често се виђају шутеви са падом (Попмихајлов, 1984) напред амортизацијом у упор, у страну падом на бок или преко руке и у назад колутом или проклизавањем на леђима. 46

48 Вежбе за обучавање скок шута у даљ: у паровима по ширини терена; довођење лопте у положај за избачај, пропињање на прсте, замах замајном ногом, опружање и избачај иста вежба са скоком из места уводе се један, два или три корака пре скока и избачаја лопте након једног вођења, три корака и скок шут у даљ колона; након вођења са центра, скок шут у даљ са једног и другог крила скок шут у даљ након истрчаног контранапада и бачене лопте од стране голмана скок шут у даљ након финтирања укрштање са саиграчем, пролаз на 6м и скок шут у даљ б) Скок шут у вис Најчешће користе играчи бековских позиција, јер се њиме постиже највиша тачка из које се може шутирати, а задатак им је често упућивање шута преко постављене одбрамбене зоне или блока противника. У таквим ситуацијама се као решење најчешће бира управо скок у вис. Као и у претходном случају и скок шут у вис се састоји из поменуте 4 фазе залет, одскок, лет при коме се узводи шут и доскок. Као предуслов за добар скок играч мора имати залет, који се треба извршити што брже. Прихватањем лопте, играч може започети са одскоком након првог, другог или трећег корака, што свакако зависи од наметнуте ситуације у датом моменту игре (Попмихајлов, 1984). Свакако, у раду са младима, препоручује се учење скок шута након изведена три корака, а даљим усавршавањем се прелази на смањење броја корака, чиме се постиже напредак у игри и брже извршавање нападачких акција. Одскок се, ко што је већ поменуто, најчешће врши са ноге супротне од руке којом се шутира. Он мора бити брз и снажан, а у њему активно учествује буквално целокупна мускулатура играча. Претпоследњи корак корак залета је дужи од претходних, а последњи нешто краћи. Одскочна нога је благо савијена у зглобу колена око 45. Њено опружање почиње у скочном зглобу, затим преко зглоба колена долази до зглоба кука. За то време се замајна нога доводи напред и у страну, колено се подиже на горе чиме се поспешује скок који следи. Истовремено, уз одвајање од тла, лопта која је била испред груди се кружно доводи високо изнад главе. Труп је усправан, а испред њега се налази слободна рука која даје додатну сигурност скок шуту (Форетић, 2007). 47

49 Слика 30 Скок шут у вис; најјаче оружје играча бековских позиција Током фазе лета могућност за шут се користи или у тренуцима силазне путање или тзв. задршком у највишој тачки лета. У датом моменту су раме и рука са лоптом у крајњем заручењу, слободна рука испред тела, труп бочно окренут ка голу, замајна нога је високо подигнута и савијена у зглобу колена. Долази до снажног ротирања трупа ка напред који прате раме, лакат, а затим и шака руке у којој се налази лопта. У овом замаху активно учествују и мишићи трбушног зида, као и леђа. Истовремено са замахом руке, замајна нога врши снажан трзај (опружање) на доле, испод тела (Форетић, 2007). Последњу фазу чини доскок и први контакт са подлогом се по правилу врши одразном ногом, али се може доскочити и на обе ноге, у зависности од ситуације. Доскок би требало да се догоди отприлике на истом месту одакле се вршио и одскок. Вежбе за обучавање скок шута у вис: парови, растојање 7,8м, пропињање на прсте, трзај и опружање замајне ноге и додавање додаје се скок у вис из места искорачни став, двокорак (дужи, па краћи корак), скок шут у вис и додавање иста вежба након једног вођења колона, иста вежба са скок шутом у вис са 9м вежбу поновити са позиција левог и десног бека 48

50 скок шут у вис након неколико додавања ( забадања ) између бекова скок шут у вис након укрштања скок шут у вис преко постављеног блока шутирање на гол скок шутом у вис преко постављене препреке (нпр. усправно постављена струњача кроз коју играчи не виде) скок шут у вис преко двоструког блока након додавања или укрштања двоструко укрштање три бека и шут преко блока скок шут у вис након забадања три бека и одвлачења од средњег бека Слика 31 Увежбавање скок шута у вис преко постављене препреке в) Скок шут отклоном у страну ерет Најчешће користе пивотмени, али и крилни играчу који се нађу на позицији која им није природна нпр. десноруки на десном крилу. Ређе се овај шут може видети и у репертоару играча бековских позиција. Користи се ради повећања угла шутирања отклоном у страну супротну руци којом шутирају. Након залета и одскока, отклон трупом мора бити што већи, те се често може видети и да труп играча дође у водоравни положај паралелно са тлом. Положај руке у којој је лопта за време лета је горе и иза главе, а шака са лоптом налази се изнад супротног рамена. Шутирање се изводи за време лета, а након њега обично следи приземљење које је потпомогнуто руком супротном оној која је извела шут или ротацијом и падом преко рамена руке којом је изведен шут. 49

51 Слика 32 Скок шут отклоном ерет Вежбе за обучавање скок шута отклоном: парови, растојање 7,8м, отклон без скока и додавање иста вежба, али се додаје одскок додавање отклоном након трокорака колона, вођење лопте, шут отклоном са десног крила (десноруки играч) са позиције десног крила дупли пас са саиграчем који се налази на позицији десног бека, шут отклоном (десноруки играч) шут отклоном са десног крила (десноруки играч) уз пад; поставља се струњача 50